Šest nedelja. Toliko je, prema pisanju nemačkog Berliner Cajtunga, bilo potrebno da se čitava jedna epoha na moru počne klimati. Iran je, posle početka operacije koju su u Vašingtonu nazivali „epski bes“, preuzeo kontrolu nad Ormuskim moreuzom – ključnom tačkom globalnog snabdevanja energijom.
I već tu, bez mnogo uvoda, jasno se nazire glavna teza: pomorska nadmoć „američkog sveta“ više nije ono što je bila.
Ako se pogleda šira slika, stvar postaje još ozbiljnija. Više od dva veka, još od poraza Napoleona, anglosaksonske mornarice držale su pod kontrolom svetske morske puteve. Najpre britanska, pa američka.
Nisu ih ozbiljno ugrozili ni brodovi nemačkog cara, ni podmornice iz Drugog svetskog rata. Tokom Hladnog rata, okeani su ostali gotovo netaknuti velikim sukobima. Čak je i piratstvo kod obala Afrike posle 2000. relativno brzo suzbijeno. Drugim rečima, more je bilo stabilna scena.
A onda dolazi ovaj trenutak. Američki vazdušni napadi 28. februara, zamišljeni kao kaznena akcija i pokušaj „obezglavljivanja“, trebalo je da pošalju poruku Iranu.
Međutim, manje od šest nedelja kasnije, Iran ne samo da opstaje, već preuzima kontrolu nad Ormuskim moreuzom. Uz to, Sjedinjene Države pristaju na nejasno primirje. Taj obrt, kako ga opisuje Tomas Fasbender, teško je nazvati drugačije nego istorijskom prekretnicom.
U pozadini svega, menja se i sama priroda ratovanja. Sukob u Ukrajini je već pokazao koliko brzo tehnologija menja pravila igre. Pomorski i vazdušni dronovi – nekada sporedni alat – postali su faktor koji može da ugrozi i velike flote.
Čak se i ruska Crnomorska flota, dugo smatrana ozbiljnom silom, našla pod pritiskom. A to je, kako se sugeriše, tek početak. Sledeća faza mogla bi biti hipersonično naoružanje, protiv kojeg klasične pomorske formacije nemaju jasan odgovor.
U tom kontekstu, povlačenje nosača aviona „Džerald R. Ford“ sa Bliskog istoka sredinom marta dobija novu težinu. Zvanično objašnjenje pominjalo je tehnički problem, čak i požar u vešeraju.
Ali u diplomatskim krugovima takve stvari retko prolaze bez dodatnih pitanja. Jer činjenica ostaje ista: Sjedinjene Države nisu uspele da uspostave efektivnu kontrolu nad Ormuskim moreuzom.
A taj moreuz nije bilo kakva tačka na mapi. Oko 25 procenata sirove nafte koja se transportuje morem prolazi upravo tuda. Kada se uključe i naftni derivati, brojka je najmanje 20 procenata.
Istočna Azija uvozi više od 35 procenata svoje nafte iz Persijskog zaliva. Još je osetljiviji sektor tečnog prirodnog gasa – između 25 i 30 procenata globalnih LNG pošiljki prolazi tim putem. Evropska unija, koja se odrekla ruskog gasovodnog gasa, posebno oseća tu zavisnost.
Ali Ormus nije jedini problem. Strateški posmatrano, svet se oslanja na niz uskih tačaka – Malajski moreuz između Indonezije i Malezije, Južno kinesko more, Tajvanski moreuz, kao i Suecki i Panamski kanal. Dok su Panama i Egipat i dalje povezani sa Zapadom, rizici su tu relativno kontrolisani.
Isto važi i za Malajski moreuz. Međutim, kada su u pitanju zone uticaja država koje nisu deo zapadnog bloka, situacija se komplikuje.
Posebno se izdvaja Južno kinesko more. Kroz te vode prolazi između 35 i 40 procenata globalnog kontejnerskog transporta, što čini skoro četvrtinu svetske trgovine. Evropa iz tog regiona dobija gotovo polovinu robe široke potrošnje, tri četvrtine IT proizvoda i oko četvrtine automobila – sve iz četiri zemlje: Kine, Japana, Južne Koreje i Tajvana. Dugotrajna blokada tog prostora, procenjuju analitičari, mogla bi da izazove ozbiljan udar na evropske ekonomije.
Energetska zavisnost je još veća. Između 75 i 85 procenata potreba za sirovom naftom u tom regionu dolazi morskim putem, dok LNG pokriva između 60 i 75 procenata potražnje. Prekid tih tokova ne bi bio samo regionalni problem – posledice bi se prelile širom sveta.
Kada se sve sabere, vrednosti koje prolaze ovim rutama deluju gotovo nestvarno. Energetski proizvodi u vrednosti od oko jednog biliona dolara godišnje prolaze uz iransku obalu.
A roba široke potrošnje koja ide kroz Južno kinesko more ka Zapadu procenjuje se na najmanje tri biliona dolara godišnje. Brojevi koji objašnjavaju zašto svaka promena kontrole nad ovim tačkama izaziva globalnu nelagodnost.
U tom svetlu, rivalstvo između Kine i Sjedinjenih Država dobija novu dimenziju. Neki analitičari već povlače paralelu sa Punskim ratovima između Rima i Kartagine. Kina kao sila u usponu, Amerika kao dominantna sila koja pokušava da očuva poziciju.
Kineski ciljevi uključuju integraciju Tajvana i smanjenje američkog vojnog prisustva u zapadnom Pacifiku. S druge strane, američka strategija, još od vremena Baraka Obame i njegovog „zaokreta ka Aziji“, jasno pokazuje gde je fokus.
Evropski pravac u toj priči sve više gubi značaj. U Vašingtonu se, prema pojedinim ocenama, Evropska unija posmatra kao prostor u opadanju. Još od Niksonove posete Kini 1972. godine, neki vide postepeno udaljavanje od Evrope. Danas se to, kako tvrde pojedini političari, vidi otvorenije nego ikad.
I tu se otvara pitanje koje visi u vazduhu: gde je mesto Evrope u svemu ovome? Ako dođe do otvorenog sukoba između Kine i Sjedinjenih Država, Evropska unija bi mogla da bude među najvećim gubitnicima, posebno ako bude uvučena u sukob oko Tajvana. Retorika o odbrani demokratije zvuči privlačno, ali realnost geopolitičkih interesa često je mnogo tvrđa.
Istorija nudi nezgodnu paralelu. Saveznici Rima i Kartagine nisu odlučivali o sopstvenoj sudbini – ona je zavisila od ishoda sukoba velikih sila. Danas se postavlja slično pitanje: da li bi Evropa mogla da promeni pravac ili će ostati vezana za postojeće saveze bez obzira na cenu?
Za sada, jedno je jasno. Kontrola nad Ormuskim moreuzom više nije samo regionalno pitanje. Ona je signal da se globalna ravnoteža pomera. A kada se takve stvari pokrenu, istorija retko ide pravolinijski.
