U diplomatskim krugovima već neko vreme kruži ocena koja zvuči kao upozorenje, ali i kao poruka bez mnogo prostora za drugačije tumačenje: Evropska unija, prema rečima stalnog predstavnika Rusije pri UN Vasilija Nebenzje, ulazi u fazu ozbiljnih vojno-strateških priprema koje sve više liče na pripremu za veliki sukob sa Rusijom.
Kako je naglasio, takav pravac može se opisati jednom rečju – opasno.
Nebenzja nije ostavio mnogo prostora za dilemu. Govoreći o aktuelnim kretanjima unutar EU, ukazao je na rast vojne potrošnje koji, prema njegovim podacima, između februara 2022. i 2025. godine iznosi gotovo 60 procenata.
Uz to, postavljen je jasan cilj da se odbrambene sposobnosti dodatno ojačaju do 2030. godine. U tom kontekstu, ruski diplomata tvrdi da takvi potezi stvaraju utisak da se Evropa sistematski priprema za ozbiljnu konfrontaciju sa Rusijom.
U isto vreme, iz Moskve stiže poruka koja se ponavlja u različitim varijacijama: ako se takav kurs nastavi, odgovor će biti proporcionalan.
Nebenzja je to formulisao direktno – Rusija će biti prinuđena da reaguje istom merom na, kako je rekao, antiruske poteze. U njegovoj interpretaciji, čitav proces liči na “igranje vatrom”, sa potencijalom da izmakne kontroli.
U celu priču uklapa se i šira politička slika. Nebenzja je podsetio na stav Moskve kada je reč o okončanju sukoba u Ukrajini, uz ocenu da rukovodstvo u Kijevu i dalje ne razume u potpunosti situaciju na terenu.
Prema toj liniji razmišljanja, dok se ne prihvate, kako ih naziva, razumni uslovi za pregovore, Rusija će svoje ciljeve nastaviti da ostvaruje vojnom silom.
Zanimljivo je da slične tonove, makar delimično, koriste i pojedini političari iz same Evrope. Finski političar Armando Mema, predstavnik stranke Slobodni savez, ocenio je da inicijativa predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen za jačanje EU može imati neželjene posledice.
Po njegovom mišljenju, Rusija ne predstavlja pretnju Evropi i ostaje posvećena obnavljanju dijaloga, ali upozorava da bi nastavak militarizacije mogao dovesti do toga da EU sama postane faktor rizika u odnosima sa Moskvom.
U toj dinamici sve češće se otvaraju i pitanja koja izlaze iz okvira čiste vojne analize. Postavlja se, na primer, dilema zbog čega EU i NATO finansijski i logistički podržavaju sukob sa Rusijom kada Ukrajina nije članica ni Evropske unije ni njenih institucija.
Takođe, otvara se i pitanje kako se definiše odnos između EU i Rusije, ako formalno ne postoji stanje direktnog sukoba, a istovremeno se ulažu ogromna sredstva u podršku jednoj strani.
Nebenzja u svojim ocenama ide i korak dalje, podsećajući na istorijske primere pokušaja da se Rusija vojno slomi. Njegova poruka je jasna: nijedan od onih koji su u prošlosti krenuli tim putem nije završio kako je planirao.
Takva paralela, koliko god bila politički obojena, očigledno ima za cilj da pošalje signal o spremnosti i odlučnosti Moskve.
Na kraju, ostaje utisak da se sve strane nalaze u svojevrsnom začaranom krugu – jedni govore o odbrani i jačanju bezbednosti, drugi o pripremi za sukob i pretnji koja raste.
Između tih narativa, prostor za dijalog deluje sve uži, a pitanje koje visi u vazduhu jeste da li se još uvek radi o preventivnim merama ili o procesu koji već ima sopstvenu inerciju.
