Deo elite koristi antinacionalnu platformu, jer na osnovu nje dobija raznorazne fondove i projekte. Sa druge strane, imamo nacionalnu elitu koja vrlo često prelazi u nacionalističku. Bilo bi dobro kad bi mogli da porazgovaraju, kaže dr Sonja Avlijaš, čija je knjiga proglašena najboljom iz komparativne ekonomije u Evropi.
Disertaciju dr Sonje Avlijaš „Žene i rad. Ka političkoj ekonomiji tranzicije“, odbranjenu na čuvenoj Londonskoj školi ekonomije (LSE), Evropska asocijacija za komparativne ekonomske studije proglasila je najboljim radom iz komparativne ekonomije u Evropi. Nagrađena knjiga Sonje Avlijaš objavljena je na srpskom jeziku uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga.
[adsenseyu1]
„Na tranziciju gledam iz šire perspektive, odnosno šta je doneo kapitalizam zemljama u tranziciji, u smislu reforme celog ekonomskog sistema, pa samim tim i reforme tržišta rada, a onda i ekonomskog položaja žena unutar tržišta rada. Socijalizam je bio sistem koji je davao veći fokus na socijalnu pravdu i tu su se žene dosta dobro pozicionirale. Kad je nastupio kapitalizam, Istočna Evropa je dobila tu liberalnu verziju kapitalizma i od kraja osamdesetih je bio veliki pritisak na implementaciju oblika kapitalizma koji je bio kao iz knjiga. Otprilike, ne razmišljamo o institucijama i o političkom i pravnom kontekstu, nego hajde da implementiramo ekonomske politike“, kaže za Sputnjik Sonja Avlijaš.
Šta je to izazvalo?
— Došlo je do velikog udara i na radnu snagu generalno, jer imali smo fenomen razvoja bez rasta radnih mesta. Cela tranzicija je uticala na gubitak radnih mesta u javnom sektoru. Pošto je u Srbiji zakasnila tranzicija, danas ne možemo da se pohvalimo da smo u dobrom položaju što se tiče žena, a ni bilo koga na tržištu rada, jer je restruktuiranje ekonomije takvo, da nema mesta za mnoge.
Da li je bio bolji položaj „neslobodnih“ žena u socijalizmu, nego „slobodnih“ u tranziciji?
Svako doba nosi neke svoje prednosti i mane. U socijalizmu smo imali veći akcenat na socijalnu pravdu, manju nejednakost u zaradama, veću integraciju ljudi u tržište rada i niže obrazovanih i kvalifikovanih slojeva, tako da su samim tim žene imale više prednosti. U kapitalizmu su se možda individualna prava povećala, ali su se izgubila ekonomska i socijalna, naročito u našem kontekstu, jer se ne možemo pohvaliti velikim rastom i razvojem. Međutim, ono što je problem u današnjem kapitalističkom obliku davanja sloboda ženama ili bilo kojoj marginalizovanoj populaciji, jeste što se iza toga krije jedan hiperkonzumeristički model, gde je ideja slobode da možeš da konzumiraš šta god hoćeš i da kupuješ što više, tako da to nije sloboda, nego zavisnost od konzumerizma.
Kako biste definisali kapitalizam u Srbiji danas?
— Definitivno smo u nekoj vrsti liberalizma. Naravno, globalizacija je doprinela da se otvore granice i da se sve više trguje, što su neki pozitivni aspekti. Međutim, ako poredimo sa nekim zemljama gde je jača socijalna zaštita, npr. sa Francuskom, mi daleko zaostajemo u pružanju zaštite porodiljama ili ljudima koji ostanu bez posla. Ali imamo neke zaostavštine socijalizma koje su ipak opstale i dosta razvijen sistem socijalne zaštite, koji se istina urušio, niža su primanja i manje je novca, ali to je infrastruktura koja postoji i na kojoj se može poraditi. E sad, da li smo u neokolonijalizmu ili nismo, to je jedna debata koja je vezana za odnose centra i periferije EU. Ceo model rasta EU je u teoriji dobra ideja — da se širi u periferne zemlje i da svi imaju više koristi. Međutim, u praksi imamo nacionalne ekonomije i političare koji odgovaraju svojoj populaciji, jer demokratija je takođe nacionalni koncept.
Od 2000. godine sve vlade insistiraju na politici EU, nemaju alternativu. Šta dobijamo, a šta gubimo eventualnim ulaskom u EU?
— Više ćemo profitirati ako više razmišljamo o tome, a manje ako mislimo da je EU rešenje samo po sebi i da će se desiti neko čudo čim uđemo. Mislim da je tendencija u Istočnoj Evropi bila da se EU veliča kao neki simbol spasa i slobode, koji će poboljšati ekonomske i socijalne uslove. Međutim, sada vidimo odmazdu velikog dela populacije u Mađarskoj i Poljskoj, a to su zemlje koje su mnogo više napredovale, a dobile su dosta od EU i pokrenule neki svoj rast. Međutim, nejednakosti su porasle i ljudi su videli da uopšte nisu štitili svoj nacionalni interes i nacionalne kompanije. Mnogo su privatizovali javni sektor i sada su nezadovoljni i pokušavaju da vrate deo vlasništva na nacionalni nivo. Za elite, ulazak u EU ima prednost, zato što sa pasošem EU možete da radite u drugim zemljama gde će vaše obrazovanje i znanje moći bolje da se naplate. Živećete bolje, ali ćete biti jeftinija radna snaga od lokalne. Ali, definitivno vidimo da se razlike između centra i periferije EU nisu vremenom smanjile, u nekom kontekstu su se i povećale, i u tom smislu najveći deo populacije nije izvukao mnogo koristi. Mnogo zavisi od nas samih, da li ćemo uspeti da artikulišemo nacionalni interes i model rasta.
Ima li ekonomije bez nacionalnog interesa?
— Kod nas je to, s obzirom na nasleđe ratova iz devedesetih, dosta problematična tema. Imam utisak da je to kao neki bauk o kome ne treba ni da razgovaramo, zato što čim se pomene nacionalni interes, automatski se izjednačava sa nacionalizmom i nasiljem. Vrlo je nefer izjednačavati jedno s drugim, zato što imamo i globalizaciju i sve veću integraciju zemalja, ali i dan-danas svet funkcioniše po nacionalnim osnovama. Tako da ni EU nema model za koji se može reći — to je sad nadnacionalno, mi imamo EU interes. Ne postoji EU interes, čak ni u spoljnoj politici. Postoji zajedničko tržište i ideja je — pravila su ista za sve. Neformalno, pravila nisu ista za sve. Tu negde dolazimo u kontradikciju, zato što pričamo o nekoj globalizaciji ili integraciji i nadnacionalnom interesu i kako je nebitno ko odakle dolazi, a u praksi, jako je bitno ko odakle dolazi.
Kako komentarišete podelu, posebno u elitama, na „prvu“ i „drugu Srbiju“ i ima li nam napretka bez definisanja minimuma konsenzusa?
— Mislim da bi moralo da se razgovara i da se prevaziđe ta polarizacija. Imamo fenomen da deo elite, hajde da je nazovemo antinacionalnom, koristi tu platformu jer ima i te kako interesa i na osnovu nje dobija raznorazne fondove i projekte. Sa druge strane, imamo nacionalnu elitu koja vrlo često prelazi u nacionalističku, upravo iz tog defanzivnog stava. Bilo bi dobro kad bi mogli da porazgovaraju i da shvate da država iz koje dolaze ne može da ne postoji. Nije mi jasno zašto ti ljudi ne mogu da razgovaraju, jer taj sukob boji ceo ton političkog diskursa u Srbiji.
Da li Srbija ima tu svest, da se razvija uz odbranu nacionalnih interesa?
— Dosta zaostajemo, baš zato što smo razvili kompleks od devedesetih. Kao nije u redu zastupati nacionalni interes, to je nešto antiprogresivno, antijugoslovensko, antievropsko… Uvek postoji neka „pan“ ideja koja je u koliziji sa nacionalnim interesom i onda je bilo koja artikulacija nacionalnog u problemu. Mislim da bi trebalo da radimo na prevazilaženju tog kolektivnog kompleksa.
Vladimir Sudar (Sputnik)
