Nekad prvi, a često i jedini Jugosloven koji je nogom kročio na najveća svetska ratišta i razgovarao u četiri oka sa ljudima od kojih je svet strepeo otkriva stvari koje nikada nije ispričao.
Kakav je utisak na vas ostavio Bašar el Asad?
– Dočekao me je je u jednoj običnoj kućici sa drvenim vratima, podseća na Dalmaciju, recimo. Lično mi je otvorio vrata i rekao: „Dobro došao, prijatelju“. Onda smo popili kafu i seli da radimo intervju. Pored njega je bio semafor i imao sam 35 minuta… Ipak mi je dao 40.
[adsenseyu1]
Da li je bilo i nekog nezvaničnog ćaskanja sa njim?
– Jeste, posle intervjua me je pitao šta je sa porodicom Milošević. Rekao sam mu da je predsednik umro u ćeliji, da su Mira i Marko u Rusiji, a Marija u Crnoj Gori, koliko znam. Saslušao me je, a onda mi je tražio ih pozdravim. Kazao sam da nemam kontakt, ali da ću reći to medijima, pa će neko preneti. Istina je da nikad nisam upoznao Slobu.
Obišli ste mnoga ratišta. Koja je najopasnija situacija u kojoj ste se našli?
– Pored Čečenije, koja je vrlo opasna jer ima mnogo otetih novinara, Avganistan je sam po sebi rizičan, tamo sam bio šest puta sa sovjetskim vojnicima i sedmi put 11. septembra 2001, kad su u Americi pale Bliznakinje. Bio sam prvi jugoslovenski novinar koji je ušao u Avganistan 1983.
[adsenseyu4]
Mesec dana u Avganistanu zvuči kao film. Kako to izgleda na terenu, gde spavate, šta jedete?
– Meni je, zapravo, tamo bilo jako dobro, zato što u to vreme nije bilo kompjutera, Jugoslavija nije mogla da se dobije telefonom. Ja se smestim ili u hotel „Kabul interkontinenatal“ ili u srpsku ambasadu, jednom u sedam dana pošaljem tekst. Išao sam sa sovjetskoj jedinicom svugde, sa 103. vazdušnom divizijom, leteo njihovim helikopterima.
Jeste li bili nekad sa vojnicima na terenu, pod šatorima, u kampovima?
– Kako da ne, mesec dana sam bio sa vojnicima kad se vodila bitka za Fao, za vreme iračko-iranskog rata, kad su Iračani pod Sadamom Huseionom vraćali Fao. Spavao sam u šatoru sa iračkim oficirima. Evo kako to izgleda: pijete kafu iz jednog fildžana i sad odbij ti da piješ, a ima tu svakakvih, i žvalavih i ovakvih i onakvih. Hrana je vojnička, kuskus… I nije hrana problem, već toalet u kom, recimo, nema toalet-papira, ima samo voda.
Jeste li sebi nekad rekli: „E, Miroslave, ovo nećeš preživeti“?
– Obično kažem: Ajde još ovaj put, pa više neću.
[adsenseyu1]
Jeste li imali neprijatnih situacija sa vojnicima?
– Sa ruskim vojnicima sam bio u Čečeniji u najvećoj zimi u decembru 1999. Isto smo spavali u šatoru i, kad sam ušao unutra, vidim krevet, a na njemu vojnička kapa na jastuku. Ja maknem kapu kad se okrenem, a mrko me gledaju. Jedan kaže: „Makni se odatle, poginuo nam je drug pre tri dana i niko ne spava na njegovom mestu“. Rekoh im: „Nema problema, momci“, pa sam legao na neki sanduk sa municijom i pokrio se jaknom. Sedam dana nisam skidao uniformu.
Kada vam je zaista život bio u opasnosti?
– Zatekao sam se na aerodromu u Prištini kad je pala ona bomba od devet tona. Ima i taj snimak na Jutjubu gde govorim, a iza mene gori aerodrom. To je možda najopasnija situacija kojoj sam sebe izložio. To je bila jedna kasetna neeksplodirana bomba, ja se oko nje igram i pokazujem je, nožem sam oko nje obilazio. Pola sata kasnije na tom mestu bio je krater. Da li je bila tempirana na vazduh, klimu, vreme, nikad neću znati…
[adsenseyu4]
Koji intervju posebno pamtite?
– Predsednik Rumunije Nikolae Čaušesku primio me je u Snagovu u avgustu 1989. Intervju je trajao tri sata, nije ni pogledao u bilo kakve papire, sve podatke je savršeno iznosio. Pitao sam ga na kraju li mu nedostaje maršal Tito, bili su prijatelji. Malo je zastao, pa rekao da mu nedostaje zajednički lov na visoku divljač. Pitao sam ga i da li zna da ga je Gorbačov, kao i celu istočnu Evropu, prodao u razgovoru sa Bušom na Malti. Rekao mi je: „Znam, ali nemojte to pisati. Mi smo još uvek socijalistička zajednica naroda, što je isto što i porodica, a prljav veš se iz porodice ne iznosi“.
Konačno smo od 2012. počeli da oporavljamo Vojsku. Ratnom vazduhoplovstvu smo vratili naziv. Ako vojsci ukinete taj ratni, militantni ton, onda vojska nije vojska, već društvo časnih sestara. Prvi put sad imamo da se Vojska mora spremati za rat, nego šta nego se sprema, to je osnovni zadatak Vojske, da se sprema da odbrani zemlju. A tu su i bolje plate i tehnika koja stiže iz Rusije, pa iz Belorusije. Verujem da ćemo od Belorusa dobiti i S-300 uskoro, koji će modernizovati Rusi.
Miroslav Lazanski o…
… vojnom roku
Služio sam u Bitolju 1977. Još je Tito bio živ, bio sam izviđač atomsko-biološko-hemijske odbrane. Jedini sam od 6.000 vojnika koji ima Titovo odlikovanje
… izboru karijere
Deda po majci je bio na Solunskom frontu, otac mi je bio oficir, kao i njegov otac. Ja sam završio Pravni fakultet u Zagrebu i onda sam počeo da pišem vojne teme
… Avaganistanu
Predsedniku Nadžibulahu se ćerka rodila u Čačku, bio je ambasador u Bugarskoj, pa je tokom revolucije pobegao u Jugoslaviju. Kad dođem u Kabul, odmah mi da helikopter
… Mladiću
Mladić je bio zvezda i uživao je u toj poziciji. Voleo je novinare, znao je nekad biti i oštar, naravno da je bio sujetan kao i svi generali
… Zagrebu
U Zagreb odem često, neko me na ulici pogleda popreko, neko se javi ljubazno. Tereza Kesovija mi je rekla: „Pa gde ste vi sve ovo vreme?“ Rekoh: „Na službenom putu“
… Hrvatskim novinarima
Aleksandar Stanković me nikad nije zvao u emisiju, mislim da ne sme da me pozove. Bio sam u „Otvorenom“ 2015. i imao sam jako dobar nastup
… najdražem intervjuu
Jedini sam novinar u svetu koji je uradio intervju sa tri sovjetska maršala – Ahromejevim, Kulikovim i Jazovim. Imao sam i dva intervjua sa vrhovnim generalima NATO
… Kosovu
Mi vojnički nismo poraženi na Kosovu, politički jesmo, ali vojnički ne. Nijedan naš vojnik nije otišao u zarobljeništvo, nijedan komad tehnike nismo prepustili neprijatelju.
(Srpski telegraf)[adsenseyu5][adsenseyu5]
