Francuzi zaista ne vole Makrona, ali postoji ceo niz indikatora koji ukazuju da iza „Žutih prsluka“ stoje američki prsti.
U Parizu je u toku apsolutno jedinstveni socijalno-politički eksperiment koji će pokazati: može li pobediti obojena revolucija koja nema podršku evropskog političkog establišmenta.
Zasad izgleda da ne može, ali se još ne smrkava. Partija Žutih prsluka u Francuskoj još je daleka od svog kraja. Komentatore i eksperte koji ukazuju na „Trampov trag“ u francuskim previranjima i na njihovu verovatnu geopolitičku pozadinu – još pokušavaju da ismevaju zbog `konspirološkog razmišljanja“.
[adsenseyu1]
Naravno, može se iskreno poverovati u ovaj niz podudarnosti: Emanuel Makron izjavljuje da treba formirati evropsku armiju, da EU treba da se izbori za svoj puni suverenitet u odnosu na SAD, da ukazuje ne potrebu postojanja mehanizma za zaoblilaženje američkih antiiranskih sankcija i zalaže se za smanjivanje uloge američkog dolara u evropskom i svetskom finansijskom sistemu. A onda se – bukvalno niotkud – pojavljuje prava obojena revolucija.
Sa prepoznatljivom `obojenom` simbolikom, decentralizovanom koordinacijom preko socijalnih mreža, sa đacima koji skaču, sa srceparajućim kadrovima nastupa uličnih muzičara koji sviraju za učesnike protesta ispred kojih su `strašni policajci`. I sa snimcima kako policija bije i ponižava demonstrante koji su `deca`.
Podudarnosti su se još i nastavile: predsednik SAD počinje – i direktno i preko Tvitera – da predsedniku Francuske postavlja uslove. U stilu: odrecite se Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, a pritom podvlači – demonstanti u parizu skandiraju `hoćemo Trampa`.
Dobro, moguće je da je i to samo slučajna podudarnost. Čak i to što je glavni Trampov politički tehnolog iz izborne kampanje i specijalista za `partizanske` političke organizacije – Stiven Benon – sada u Evropi sa ciljem stvaranja protrampovskog političkog pokreta, pa u Briselu izjavljuje da su u Francuskoj sada na ulicama oni koji su u SAD „izabrali Trampa“.
Da ponovim: možda su ovo zaista podudarnosti, ali su razlog da se ima rezerva prema tvrdnjama da Makron naprosto nije imao sreće i da je dobio proteste bez ikakvog i ičijeg mešanja izvana.
Dakako, ovo ne znači da su francuski protesti potpuno veštački. Naprotiv, svi koji su pisali `udžbenike` o državnim prevratima – imam u vidu i fundamentalno delo američkog politikologa Edvarda Lutvaka „Državni prevrat: praktični priručnik“ – organizatorima preporučuju da koriste probleme i protivrečja koji postoje u (nekoj) zemlji.
Makrona uistinu ne vole, u francuskoj ekonomiji postoje ozbiljni problemi, porezi su zaista visoki, kao i cena benzina, a mnoge do krajnosti razdražuje visokomerni odnos šefa države prema običnim Francuzima. Pogotovo što je njegova politika antisocijalna.
Sasvim je moguće da naručiocu obojene revolucije u Francuskoj nisu potrebne nikakve reforme, možda im ništa ne znače ni očekivanja običnih Francuza čiji se gnev i nade samo koriste za uništavanje sopstvene države. U vezi sa ovim se nameće pitanje: ne podseća li vas ovo na nešto?
Protesti žutih prsluka već su viđeni i u Belgiji i Holandiji, pa se može zaključiti da se cela Evropa, uključujući i njene najprosperitetnije delove, nalazi u sistemskoj i društvenoj krizi. U krizi koja će ih činiti ranjivim pred takvim socijalnim potresima.
Revolucije, majdani i građanski ratovi mimoilazili su Evropu, ali je epoha spokojstva završena, nagomilale su se socijalne protivrečnosti, politički sistemi ne mogu da odgovore društvenim izazovima.
A to znači da će mnoge evropske prestonice goreti kao danas Pariz.
Ivan Danilov (Fakti)
