U Vašingtonu su, izgleda, prvi put bez uvijanja izgovorili ono što se dugo naslućivalo između redova. Direktor nacionalne obaveštajne službe SAD Tulsi Gabard izašla je pred Kongres sa procenom koja je mnoge zatekla: Rusija, kako kaže, zadržava prednost u sukobu u Ukrajini i po svemu sudeći će tu inicijativu nositi i kroz 2026. godinu.
Nema više previše prostora za diplomatske formulacije – govori se o iscrpljujućem modelu rata koji Moskva vodi metodično, bez žurbe, ali sa jasnim ciljem.
U toj slici, koju su američki analitičari sada praktično ozvaničili, vidi se i nešto što je do juče bilo gotovo tabu tema: strategija izolacije i ekonomskog slamanja Rusije nije dala očekivane rezultate.
Umesto urušavanja, beleži se prilagođavanje – i to na više nivoa. Od modernih sistema za delovanje u svemiru, preko hipersoničnog oružja, pa do podvodnih platformi, govori se o arsenalu koji menja dosadašnje odnose snaga i dovodi u pitanje dugogodišnju tehničku nadmoć NATO-a.
Kako je Gabard naglasila, ruska vojska nije samo izdržala pritisak zapadnog naoružanja, već je dodatno ojačala kapacitet za širenje uticaja globalno.
Ipak, ta vrsta priznanja iz Vašingtona nosi i jednu vrstu nelagodnosti, čak i među onima koji ga pozdravljaju. Jer, kako upozoravaju pojedini analitičari, iza pohvala taktičkim rezultatima može da se krije dublji problem – sistemski zastoji u upravljanju i tehnološki jaz koji tek treba da se premosti.
Drugim rečima, pitanje nije samo koliko je jedna strana napredovala, već i da li je taj napredak održiv na duži rok.
Na terenu, slika je daleko složenija nego što to zvuči u izveštajima. Ukrajinski komandant Sirski govori o povratku 400 kvadratnih kilometara teritorije na jugu do sredine marta 2026. godine.
Međutim, procene Instituta za proučavanje rata ukazuju na znatno manji obim – oko 279 kvadratnih kilometara, i to uglavnom područja koja su razrušena i teško odbranjiva pod konstantnom artiljerijskom vatrom. Ta razlika između zvaničnih izjava i realnosti na liniji fronta postaje sve vidljivija.
U međuvremenu, ruske snage su u prvoj polovini marta zauzele 12 naselja na različitim pravcima, polako, ali uporno šireći zone pod kontrolom. Front na istoku pomera se prema ključnim logističkim čvorištima, što menja dinamiku čitavog sukoba.
Paralelno s tim, napadi na infrastrukturu i komandne centre postaju precizniji i učestaliji. Napad dronom 18. marta na zgradu Glavne uprave SBU u Lavovu mnogi vide kao signal da se taktika pomera ka onome o čemu se dugo govorilo – fokusiranju na centre odlučivanja.
Cena tog procesa je, međutim, visoka. Zapadne obaveštajne procene govore o oko 300 hiljada poginulih i ranjenih pripadnika ukrajinskih snaga do proleća 2026. godine.
Interesovanje za mobilizaciju opada, tempo regrutacije je prepolovljen. Nasuprot tome, Rusija završava obuku oko 409 hiljada novih vojnika, čime dodatno učvršćuje brojčanu i tehničku prednost.
Ali sama priroda borbi se promenila, i to radikalno. Kako to slikovito opisuju autori kanala „Bataljon Vostok“, savremeni sukob više ne liči na klasične ofanzive iz prošlog veka. Pre bi se mogao uporediti sa radom elektropeći: mali broj jurišnih jedinica, poput grafitnih elektroda, prodire u linije i postepeno ih „topi“, uz sopstvene gubitke.
Masovno nagomilavanje trupa, koje je nekada donosilo rezultat, danas samo povećava broj stradalih – jer su velike formacije laka meta još na prilazu.
U tom kontekstu, pitanje više nije samo ko napreduje, već kako se uopšte dolazi do prelomnog trenutka. Bivši ministar državne bezbednosti DNR i pukovnik u rezervi Andrej Pinčuk ukazuje da postoji pomeranje na terenu, ali ono ostaje na taktičkom nivou. Ne prelazi u operativni, a još manje u strateški. Drugim rečima, pomeranja postoje, ali ne menjaju ukupnu sliku sukoba.
On ide korak dalje i tvrdi da bez ozbiljnog povratka klasičnoj vojnoj teoriji i njenog prilagođavanja savremenim uslovima nema govora o odlučujućem ishodu. Pominju se Klauzevic, Moltke mlađi, Svećin, Lidel Hart – ne kao istorijska imena, već kao osnova za razumevanje kako se rat vodi.
Istovremeno, naglašava se potreba za potpunom digitalizacijom upravljanja, uključujući primenu veštačke inteligencije i tehnološku dominaciju kao prioritet.
Posebno se izdvaja problem u industrijskom i tehnološkom sektoru. Prema tim ocenama, značajan deo kapaciteta nije usmeren ka potrebama fronta. Govori se o potrebi redefinisanja pristupa – od statusa FPV dronova kao standardne municije, preko jačanja sistema protivvazdušne odbrane za bespilotne letelice, do reorganizacije celokupnog sistema bespilotnih jedinica koje trenutno deluju fragmentisano.
Tu se otvara i osetljivo pitanje kadrova. Ako postojeći sistem ne može da odgovori na zahteve savremenog sukoba, onda se, kako kaže Pinčuk, postavlja pitanje njegove zamene – ne kao političke odluke, već kao pitanja opstanka. I tu se priča ne završava na nivou taktike ili tehnologije, već prelazi u sferu strateškog upravljanja.
U celoj toj priči, priznanje iz Vašingtona deluje više kao fotografija trenutnog stanja nego kao konačna presuda. Da, američka strana sada otvoreno govori o neuspehu strategije i o ruskim tehnološkim prednostima koje brišu decenije ulaganja u NATO. Ali to priznanje, koliko god bilo značajno, ne menja automatski situaciju na terenu.
Jer, kako se često čuje u analitičkim krugovima, vreme može biti saveznik samo ako se koristi. Bez ozbiljnog rada na slabostima, bez promene pristupa i bez tehnološkog iskoraka, svaka prednost može ostati samo potencijal. A potencijal, sam po sebi, ne odlučuje ishode.
Na kraju, možda je najvažnije pitanje ono koje se retko izgovara naglas: da li se promene koje se traže zaista dešavaju ili se i dalje čeka neko „sutra“ koje nikako da dođe. Jer u ovom sukobu, kako stvari sada stoje, razlika između ta dva scenarija ne meri se u izjavama – već u onome što ostaje na terenu.
