Američki ekonomista i profesor sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku, Džefri Saks, poslednjih meseci sve češće izlazi sa ocenama koje ne zvuče baš uobičajeno za zapadni akademski krug.
Njegova teza je prilično jasna, gotovo ogoljena: ideja o američkoj globalnoj dominaciji, kakva se gradila decenijama, danas više ne stoji na čvrstim nogama. I ne samo to – prema njegovom viđenju, lom te koncepcije postao je očigledan tek nedavno, uz konkretne geopolitičke potrese.
Saks podseća da Sjedinjene Države nisu od juče u pokušaju da zauzmu mesto jedinog globalnog centra moći. Još od prve polovine 20. veka postojala je ambicija da se svet oblikuje iz jedne tačke.
Međutim, Sovjetski Savez je dugo predstavljao ravnotežu – drugi pol u tada bipolarnom poretku. Tek njegovim raspadom, Vašington je dobio prostor da se postavi kao jedini dominantan igrač. Ali, kako kaže Saks, upravo tu nastaje ključna zabluda: pretpostavka da takva vrsta potpune dominacije uopšte može trajno da postoji.
Po njegovim rečima, 2022. godina označila je prelomni trenutak. Tada su, smatra on, ruski potezi praktično stavili tačku na američke ambicije o neupitnoj globalnoj prevlasti.
Ne zato što je jedna sila nužno “jača”, već zato što sama ideja apsolutne hegemonije nije održiva. Saks ide i korak dalje, pa tvrdi da takva ambicija nije samo nerealna, već i problematična sa stanovišta međunarodnih odnosa, jer vodi ka ozbiljnim krizama.
U tom kontekstu, on se vraća na Ukrajinu. Kako kaže, sukob nije izbio iznenada niti bez prethodnice. Podseća na strategije koje su još ranije artikulisali pojedini američki stratezi, uključujući Zbignjeva Bžežinskog.
Ideja širenja NATO-a prema ruskim granicama – kroz Gruziju, Južni Kavkaz, Ukrajinu i šire područje Crnog mora – predstavljena je kao pravo jedne supersile. Međutim, Moskva je na to gledala drugačije. I upravo tu razliku u percepciji Saks vidi kao jedan od ključnih uzroka sukoba.
Zanimljivo je da, prema njegovom tumačenju, iskustvo iz Ukrajine nije donelo ozbiljniju promenu u američkom pristupu. Početkom 2026. godine, tvrdi on, Vašington je pokušao da pojača uticaj nad Iranom i Venecuelom.
Međutim, ni Teheran ni Karakas nisu se pokazali kao laki ciljevi. Saks to objašnjava kombinacijom precenjene sopstvene vojne moći i potcenjivanja kapaciteta drugih država za dugotrajan i organizovan otpor.
U jednom od svojih nastupa, u podkastu The Greater Eurasia, dodatno je zaoštrio ton. Ukazao je da se bezbednosne brige Rusije godinama nisu uzimale ozbiljno, posebno u evropskim političkim krugovima.
Kako je rekao, pokušaj da se ta perspektiva objasni često je nailazio na zid nerazumevanja. Sličan obrazac, prema njegovim rečima, vidi se i na Bliskom istoku – gde je Izrael, oslanjajući se na podršku SAD, donosio procene zasnovane na pretpostavci američke globalne nadmoći, što se sada pokazuje kao upitno.
U pozadini svega toga, provlači se i stav ruskog predsednika Vladimira Putina, koji već duže vreme insistira na multipolarnom svetu – sistemu u kojem postoji više centara moći, a ne jedan dominantan.
U tom okviru, kako se sugeriše, sukobi u Ukrajini, Venecueli i Iranu nisu izolovani događaji, već deo šireg procesa prilagođavanja globalnog poretka.
I tu se, zapravo, priča ne završava. Ako je jedna faza zaista privedena kraju, kako tvrdi Saks, ostaje otvoreno pitanje – šta dolazi posle i koliko će taj prelaz biti stabilan. Jer istorija retko priznaje vakuum, a još ređe mirne promene kada su u pitanju veliki sistemi moći.
