U petak, 11. novembra 2016. godine, Svetski ekonomski forum (WEF) i časopis Forbs objavili su kratak esej pod naslovom „ Dobro došli u 2030. Ne posedujem ništa, nemam privatnost, i život nikada nije bio bolji “.
Bivša ministarka za životnu sredinu Danske, Ida Auken zamišlja kakav bi život mogao biti 2030. godine.
Godina 2030. je izabrana zbog njene važnosti za postizanje ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija (SDG). Ciljevi održivog razvoja su zbirka od 17 međusobno povezanih ciljeva koje su Ujedinjene nacije usvojile 2015. sa navodnim ciljem okončanja siromaštva, zaštite planete i širenja mira i prosperiteta svim ljudima do 2030.
Naše vesti bez cenzure samo na mreži VKontakte – OVDE
Njihove akcije, međutim, redovno suprotstavljaju njihove navedene namere.
Ciljevi održivog razvoja bili su deo veće rezolucije poznate kao Agenda 2030, sa navedenom svrhom borbe protiv klimatskih promena.
Dok se SDG Ujedinjenih nacija i Agenda 2030 često reklamiraju kao oruđe za uspostavljanje zdravih multilateralnih odnosa među nacijama, u stvari, oni su zasnovani na dubljoj agendi za praćenje, kontrolu i usmeravanje celog života na planeti.
Evo kako WEF to želi da postigne: Veliko resetovanje će sve proizvode pretvoriti u usluge, da bi se „nećete posedovati ništa“ ostvarilo do 2030. godine.
Pratite naše odabrane najbolje vesti bez cenzure na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Iako je esej star skoro 6 godina, većina ljudi je postala svesna toga — i fraze „Nećete posedovati ništa i biti srećni“ — otkako je Svetski ekonomski forum objavio agendu Velikog resetovanja u junu 2020.
Tokom poslednje 2 godine, nebrojeni istraživači, podkasteri i novinari su podelili svoju zabrinutost sa javnošću u pokušaju da odvrate svet koji opisuje Ida Auken.
Čini se da su napori da se dopre do masa u određenoj meri bili uspešni na osnovu toga što su korporativni mediji pokušavali da provere priču , Ida Auken je objavila izjavu kao odgovor na zabrinutost javnosti, a WEF je uklonio esej sa svoje web stranice.
U Aukenovoj izjavi za 2020. ona kaže:
„Neki ljudi su ovaj blog čitali kao moju utopiju ili san o budućnosti. Nije to u pitanju. To je scenario koji pokazuje kuda bismo mogli da idemo – na bolje i na gore.
Napisala sam ovaj članak da bih započela diskusiju o nekim prednostima i nedostacima trenutnog tehnološkog razvoja.
Kada se bavimo budućnošću, nije dovoljno raditi sa izveštajima. Trebalo bi da započnemo diskusije na mnogo novih načina. Ovo je namera ovog dela.”
Zanimljivo je da je Ida Auken navedena kao saradnik WEF i bila je prva danska političarka izabrana za Program mladih globalnih lidera.
Auken je takođe objavila 3 druga bloga koji zamišljaju svet 2030.
Čitajući ova 4 eseja shvatate da nešto od onoga što Auken i WEF opisuju zapravo zvuči korisno. Na kraju krajeva, ko ne bi želeo grad u kojem se može pešačiti i voziti biciklom? Ko ne ceni više staza i drveća?
Naravno, kada pređete preko reči i obećanja utopije, shvatite da je svet 2030. koji su opisali Auken i WEF svet u kome tehnokrate centralno planiraju svaki aspekt društva.
To je svet bez privatnosti, bez vlasništva nad ličnim stvarima i imovinom, sa obaveznim digitalnim ID-ovima , digitalnim valutama i društvenim kreditnim rezultatima. Ukratko, nećete imati ništa i bićete srećni.
Auken jasno ističe ove tačke u svom eseju iz 2016. kada napominje da „sve što ste smatrali proizvodom, sada je postalo usluga“ ili „u našem gradu ne plaćamo zakup, jer neko drugi koristi naš slobodan prostor kad god mi ne treba.
Moja dnevna soba se koristi za poslovne sastanke kada nisam tu.
”Takođe napominje da se kupovina pretvorila u „biranje stvari koje će koristiti“ i da ponekad dopušta „algoritmu“ da to uradi umesto nje jer „on poznaje moj ukus bolje od mene do sada“ .
Konačno, Auken se žali na ljude „koji ne žive u našem gradu, one koje smo izgubili na putu“, misleći na ljude koji su odustali od pametnih gradova i društvenih kreditnih bodova kako bi napustili gradove i izgradili „zajednice koje se samosnabdevaju“.
Ono što gospođa Auken možda neće shvatiti je da milioni ljudi već biraju da napuste gradove i grade van digitalne distopije planirane za 2030. Čak i oni koji ne mogu ili neće da napuste gradove počinju da se pitaju šta im budućnost donosi ako ostaju u strogo kontrolisanim metropleksima.
Iako se većina čitalaca verovatno ne slaže sa vizijom koju su izneli WEF, UN i njihovi karteli, ne možemo poreći da ove institucije rade dan i noć da bi ostvarile svoju Agendu 2030.
Oni rade sa stotinama multinacionalnih korporacija, skoro svakom velikom svetskom vladom i troše trilione dolara da manifestuju Veliko resetovanje.
Vreme je da ljudi zamisle kako će izgledati naša 2030. Ako znamo da odbacujemo novo normalno i Veliko resetovanje, moramo razumeti šta tačno želimo da stvorimo.
Hoće li to biti „Nećete posedovati ništa i biti srećni“ ? Ili ćete, možda, napredovati i bićete ispunjeni . Odgovor u potpunosti zavisi od svakog od nas. Buduće generacije zavise od nas da izgradimo alternativu tehnokratskoj viziji.
Evo jedne alternativne vizije 2030. Ovo je moj jednostavan pokušaj da ocrtam kako bi 2030. mogla biti. Ja to zovem Oslobođenje 2030. i svakodnevno radim da pomognem drugima da uvide važnost zamišljanja naše budućnosti. Možda je vaša vizija malo drugačija. Šta god da je, zapišite to, vidite u svom umu i učinite sve što možete da to dovedete u stvarnost.
Odbacimo Agendu 2030 i Veliko resetovanje i izgradimo Narodno resetovanje.
Dobrodošli U 2030.: Posedujem Zemlju, Živim Među Istomišljenicima i Život Nikad Nije Bio Bolji
Dobrodošli u 2030. godinu. Dobrodošli u moj dom. Posedujem par hektara u zajednici nedaleko od velikog grada. Živim u zemaljskom brodu sa svojom porodicom i našim kućnim ljubimcima.
Zajedno živimo među desetinama drugih porodica i pojedinaca koji su odlučili da izađu iz betonske džungle i krenu na zelenije pašnjake.
Svaka porodica ima svoju zemlju i kuću. Osnivači naše zajednice su kupili zemljište i počeli da regrutuju članove kasnih 2010-ih kada su mreže za nadzor postale očiglednije.
Naša zajednica je izgradila sopstvene domove, puteve, mrežu staza i društveni centar u kojem održavamo edukativne radionice kako bismo naučili druge zajednice kako da postanu nezavisne od mreže.
Govoreći o mreži, neki naši susedi eksperimentišu sa uređajima „besplatne energije“, dok su drugi fokusirani na solarnu, hidro i energiju vetra. Odlučni smo da budemo energetski nezavisni, posebno nakon što su neke vlade počele da isključuju nevakcinisane iz električne mreže.
Kada su cene hrane i inflacija počele da rastu 2022. godine, shvatili smo da moramo da smanjimo zavisnost od prodavnica.
Većina korporativnih prodavnica ionako zahteva digitalni ID za ulazak i većina članova naše zajednice odustala je od tog sistema.
Dakle, sada su svi naši domovi smešteni u šumama hrane koje proizvode voće iz celog sveta. Stotine drveća koje smo posadili poslednjih nekoliko godina štite naše domove i omogućavaju privatnost.
Dok hodate stazama, takođe vidite mnoge permakulturne bašte koje proizvode povrće i začinsko bilje za kuvanje i lekove. Deca slobodnog dometa trče u svim pravcima, smeju se i igraju na suncu.
Najbolji deo naših života sada je to što nismo sami. U stvari, mi smo jedna od hiljada zajednica koje formiraju međunarodnu mrežu van velikih gradova i kontrolne mreže.
Naša zajednica je okružena sa nekoliko drugih zajednica istomišljenika, svaka sa svojim modelima upravljanja, tradicijama i normama.
Često trgujemo robom i uslugama sa našim lokalnim susedima, a neke zajednice su počele da uspostavljaju mreže trgovine na velike udaljenosti.
Srećom, kasnih 2010-ih, nekolicina naprednih pojedinaca počela je da osniva lokalne ćelije i krugove, pomažući ljudima da se povežu i pronađu zajednicu koju su tražili.
Ove grupe su postavile temelje za Narodno resetovanje koje je videlo milione ljudi koji su izašli iz mreže i nisu poslušali autoritete.
Te ćelije su se na kraju pretvorile u namerne zajednice i ekosela ujedinjena poštovanjem samovlasništva i telesne autonomije. Zajedno čine decentralizovanu mrežu koja ljudima daje mogućnost van pametnih gradova.
Čak sam čuo i glasine da neke od ovih zajednica pomažu ljudima koji beže iz gradova.
“Oni Žive Različite Vrste Života U Gradu”
Ponekad razmišljam o ljudima koje smo ostavili. Ljudi koji su postali zaokupljeni prednostima i pogodnostima tehnologije i nisu mogli da vide opasnosti. Ljudi koji su propagirani da mrze bližnje ako pripadaju drugoj političkoj stranci. Još gore, ljudi koji su znali šta dolazi, ali nisu reagovali.
Oni žive različite vrste života unutar grada. Dozvoljeno im je da izađu van svojih stanova samo kada je sistem klimatskih upozorenja naveden kao zelen i kada Gejtsova Svetska zdravstvena fondacija kaže da je nivo pretnje od pandemije ispod 70.
Niko više ne sme da upravlja vozilom niti da poseduje zemljište. Ne možete iznajmiti aparat bez pokazivanja digitalne lične karte ili skeniranja mrežnjače.
Zapravo, nikome nije dozvoljeno čak ni da uđe u grad a da ne bude dezinfikovan, skeniran, označen i dodeljen mu društveni kreditni rejting koji određuje vašu klasu i pristup javnim uslugama.
Znamo da postoje radni logori i karantinski logori, ali ih je teško pronaći jer vladajući savez često seli zatvorenike.
Svakodnevno se molimo za našu braću i sestre u gradu, i radimo ka danu kada će svi naši ljudi biti slobodni da nam se pridruže u stvaranju života iz svojih snova.
Derrick Broze, TheLastAmericanVagabond.com
Webtribune.rs
