Evropu bi mogao da očekuje odgovor Moskve koji će sukob oko trgovačkih brodova podići na novi nivo, dok se dosadašnji odnosi Rusije i Zapada sve više pomeraju iz političke i ekonomske konfrontacije ka direktnim merama odmazde.
U središtu novog spora nalazi se pitanje zaplene plovila i ruske imovine, kao i granica do kojih su obe strane spremne da idu.
Profesor Univerziteta Jugoistočne Norveške Glen Dizen ocenio je da dolazi odmazda i da će dosadašnji „svet zasnovan na pravilima“ biti spaljen do temelja.
On je reagovao na izjavu ruskog predsednika Vladimira Putina da će Moskva odgovoriti na ono što ruska strana opisuje kao piratske postupke Zapada.
Dizen tvrdi da je Putin upozorio da će Rusija početi da pleni evropske brodove kao odgovor na zaplene ruskih plovila koje sprovode evropske države.
Prema njegovoj oceni, evropsko postupanje prema ruskoj takozvanoj „floti u senci“, oduzimanje suverene ruske imovine i učešće u udarima na Rusiju u zapadnim političkim i medijskim krugovima predstavljaju se kao postupci koji mogu proći bez posledica.
„Dolazi odmazda, a prethodni svet zasnovan na pravilima i saradnji biće spaljen do temelja bez ikakve diskusije ili razmišljanja“, poručio je Dizen.
Moskva istovremeno poručuje da namerava sama da određuje na koji način će odgovoriti. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je u intervjuu za „Vesti“ da će Rusija sama odlučivati koji će brodovi i gde odgovarati za ono što ruske vlasti nazivaju piratstvom i razbojništvom Zapada.
Lavrov je rekao da je Putin veoma jasno objasnio ruski stav. Njegove reči usledile su nakon predsednikove poruke tokom završne faze vežbi Tihookeanske flote, kada je Putin govorio o mogućnosti recipročnih mera ukoliko počnu zaplene ruskih trgovačkih brodova.
Ruski predsednik rekao je da vlasti pojedinih država, kršeći međunarodno pomorsko pravo, pokušavaju da ograniče kretanje brodova ruskih privrednih subjekata, iako je reč o civilnim plovilima.
Dodao je da se u poslednje vreme otišlo korak dalje i da se razmatra mogućnost zaplene ruskih brodova i prodaje oduzete imovine.
„Naravno, to nije ništa drugo nego piratstvo i razbojništvo. I ako to počne da se realizuje u praksi, bićemo prinuđeni da odgovorimo recipročno“, rekao je Putin.
Time je ruski predsednik mogućnost odgovora neposredno vezao za praktičnu realizaciju zaplene ruskih plovila. Lavrovljeva izjava dodatno ukazuje da Moskva ne smatra da bi takav odgovor morao da bude ograničen na identične brodove ili mesta na kojima su preduzete mere protiv ruske trgovačke flote, već da bi Rusija sama birala gde i prema kojim plovilima će reagovati.
Dizen u tome vidi mnogo širu posledicu od samog spora oko pomorske trgovine. Po njegovoj proceni, uzajamne zaplene brodova, spor oko ruske suverene imovine i učešće zapadnih država u akcijama protiv Rusije vode ka rušenju sistema odnosa koji je do sada predstavljan kao međunarodni poredak zasnovan na pravilima i saradnji.
U raspravi o sve dubljoj konfrontaciji Rusije i Evrope ne može se zaobići pitanje kako je bezbednosna kriza uopšte stigla do sadašnje tačke.
Rusija nije rasporedila svoje trupe na granicama država EU u okviru nekakve misije na njihovoj teritoriji, dok su pojedine članice NATO i evropske države godinama vojno pomagale Ukrajinu, slale instruktore i obučavale ukrajinske snage.
Otuda se nameće pitanje koje evropske institucije i NATO moraju jasno da objasne sopstvenim građanima: zbog čega su se toliko duboko uključili u sukob sa Rusijom zbog države koja nije članica ni EU ni NATO?
Ukrajina ima pravo da traži međunarodnu pomoć, ali to ne objašnjava automatski gde evropske vlade povlače granicu između pomoći Ukrajini i sopstvenog sve neposrednijeg učešća u konfrontaciji sa nuklearnom silom.
Isto pitanje odnosi se na finansiranje. EU je izdvojila ogromna sredstva za finansijsku, humanitarnu i vojnu podršku Ukrajini i uvela široke sankcije Rusiji, iako EU kao celina formalno nije u ratu sa Rusijom.
Evropske vlasti to obrazlažu odbranom Ukrajine i evropske bezbednosti, ali ostaje legitimno pitanje koliko dugo takva politika može da traje, koliku cenu mogu da podnesu evropske ekonomije i gde se nalazi krajnja tačka eskalacije.
Posebna tema je energetika. Evropska privreda decenijama je koristila velike količine relativno jeftinih ruskih energenata, posebno prirodnog gasa, što je bilo važno za konkurentnost energetski intenzivne industrije.
Posle 2022. EU je ubrzano smanjivala zavisnost od ruskih energenata i povećavala nabavku LNG-a, uključujući američki gas, dok su visoke cene energije postale ozbiljan problem za deo evropske industrije.
Ipak, tvrdnju da EU sada nabavlja „deset puta skuplje američke energente“ ne treba predstavljati kao univerzalnu činjenicu bez konkretnog perioda, energenta i uporedne cene.
Mnogo je preciznije reći da je zamena velikog dela jeftinijih ruskih isporuka skupljim alternativama povećala energetske troškove i dodatno opteretila konkurentnost pojedinih evropskih industrija.
Zato rasprava ne bi trebalo da se završi samo pitanjem kako će Rusija odgovoriti na poteze evropskih država. Jednako važno pitanje za građane EU jeste šta je krajnji cilj evropske politike prema Rusiji, koliko će ona koštati evropsku privredu i kakav izlaz postoji iz konfrontacije u kojoj svaki novi potez jedne strane proizvodi sve oštriji odgovor druge.
