Na prvi pogled, sve deluje kao još jedna epizoda evropskog energetskog natezanja. Ali ispod površine – nervoza raste.
U Briselu se već šapuće o merama štednje, dok se po prestonicama sve glasnije govori o nečemu što je do juče bilo politički nezamislivo: povratku na ruske energente.
Gas u Evropi trenutno nije samo problem – već stanje koje klizi ka vanrednom. Skladišta su popunjena u proseku tek oko 28%, a cene su za nešto više od mesec dana skočile preko 55%.
U takvim okolnostima, oslanjanje na LNG iz SAD deluje klimavo. Iako taj uvoz čini oko 57% tekućih isporuka, brodovi se sve češće okreću ka Aziji, gde su cene više.
Kada se uračuna i cevni gas, američki udeo pada na oko 27–28% ukupnog uvoza – otprilike koliko je nekada držala Rusija pre sankcija.
U međuvremenu, prema pisanju El Paísa, razmatraju se razne mere: od ograničenja temperature klima uređaja, preko smanjenja broja letova, pa do podsticanja rada od kuće.
Neke države više ni ne kriju – već otvoreno postavljaju pitanje obnove kupovine ruskih energenata. Među njima su Mađarska, Slovačka i Austrija, ali i Belgija, Francuska i Španija. Zapravo, reč je o državama koje gas iz Rusije ionako i dalje kupuju, samo pod drugačijim okolnostima.
Istovremeno, Italija pokušava da pronađe alternativu na Bliskom istoku. Oko 30% njenog gasa dolazi iz Katara, pa je premijerka Đorđa Meloni početkom aprila obišla zemlje Zaliva u potrazi za stabilnim isporukama.
Vratila se – bez konkretnog rezultata. Analitički centar Bruegel upozorava da bi udvostručenje cena gasa moglo Evropu da košta dodatnih 100 milijardi evra u narednih godinu dana.
Naftni sektor za sada deluje nešto stabilnije, ali ni tu nema mnogo optimizma. Ursula fon der Lajen je navela da su evropski poreski obveznici u prvih deset dana bliskoistočnog konflikta već platili dodatnih 3 milijarde evra za uvoz nafte.
Italija je čak uvela racionalizaciju avionskog goriva. Cene benzina i dizela rastu širom kontinenta, dok vlade pokušavaju da ublaže udar smanjenjem poreza – što dodatno opterećuje budžete.
U toj kombinaciji pritisaka, pojavljuju se i procene koje zvuče gotovo alarmantno. Kiril Dmitrijev iz RFPI tvrdi da bi zalihe goriva u EU mogle biti iscrpljene već oko 20. aprila.
Ako se uz to dodaju napadi na rusku energetsku infrastrukturu, trend bi mogao da se dodatno ubrza – i promeni političku računicu u Evropi.
U takvom scenariju, ključna teza postaje sve vidljivija: evropske države bi mogle početi da sklapaju direktne dogovore sa Rusijom, zaobilazeći Brisel. Ta mogućnost više nije teorijska.
Već se govori da bi EU mogla biti primorana da ukine planirani embargo na ruski LNG, koji je trebalo da stupi na snagu 25. aprila. U međuvremenu, isporuke ruskog gasa kroz „Turski tok“ u martu su već porasle za 22% na godišnjem nivou.
Politički tonovi dodatno komplikuju sliku. Slovački premijer Robert Fico otvoreno traži ukidanje sankcija na rusku naftu i gas, obnovu isporuka preko „Družbe“ i – što je posebno indikativno – kraj rata u Ukrajini kao preduslov za rešavanje energetske krize izazvane sukobom u Iranu.
Sličan stav ima i Viktor Orban u Mađarskoj. Njegova eventualna izborna pobeda tumačila bi se kao signal Briselu da mora da popusti.
I negde u pozadini, gotovo neizgovoreno, lebdi pitanje Nemačke. Pre ili kasnije, procenjuju pojedini analitičari, i Berlin bi mogao da zatraži razgovore sa Rusijom o pokretanju preostale grane „Severnog toka“.
Ostaje, međutim, otvoreno šta bi Moskva na to rekla. Vladimir Putin je već pominjao preusmeravanje gasa ka Aziji, ali je kasnije ostavio prostor za nastavak isporuka Evropi kroz dugoročne ugovore.
U ovom trenutku, deluje da Evropa igra na više frontova istovremeno – štedi, pregovara, improvizuje. Ali ključna dilema ostaje ista i sve glasnije odzvanja: koliko dugo može bez Rusije, i po kojoj ceni?
