Na prvi pogled, prekid vatre između Irana i Sjedinjenih Država deluje kao predah. Međutim, ruski senator Aleksej Puškov vrlo direktno poručuje da to nije nikakav mir, već samo kratka pauza koju će i Teheran i Vašington pokušati da iskoriste do maksimuma.
Ta ključna tvrdnja provlači se kroz sve njegove ocene – primirje je krhko, privremeno i opterećeno potpuno različitim tumačenjima.
Puškov ne ostavlja mnogo prostora za iluzije. Kako kaže, dve strane zapravo ne dele isto viđenje dogovora. Iz perspektive Teherana, stvari stoje prilično jasno: Iran smatra da je ostvario punu pobedu.
U toj interpretaciji, ispunjeni su svi zahtevi – od ukidanja sankcija, preko očuvanja nuklearnog programa, pa sve do nadoknade štete nastale tokom sukoba. Ako bi Sjedinjene Države zaista prihvatile sve to, Puškov upozorava da bi to značilo potpuni i bezuslovni poraz za Vašington.
I tu se već otvara problem. Kada jedna strana vidi pobedu, a druga verovatno nešto sasvim drugo, pitanje je koliko takav dogovor uopšte može da opstane. Puškov praktično sugeriše da je rizik od raspada primirja veoma visok. Drugim rečima, pauza postoji, ali je njen rok trajanja neizvestan.
Zanimljivo je da, uprkos svemu, postoji jedna tačka oko koje se obe strane makar delimično prepoznaju – pitanje Ormuskog moreuza. Perspektiva njegovog deblokiranja, kaže Puškov, deluje bliže nego ranije.
Ali ni tu nema stvarnog poverenja. Teheran, kako naglašava, više ne veruje olako američkim signalima i očekuje konkretne garancije da Vašington neće igrati dvostruku igru.
U toj sivoj zoni pojavljuje se i Donald Tramp. Ako bi, kako Puškov primećuje, Tramp eventualno obnovu slobodne plovidbe kroz moreuz predstavio kao sopstvenu pobedu, postavlja se pitanje šta je tu zapravo pobeda.
Iran je blokadu uveo kao odgovor na američku akciju, pa bi eventualno odblokiranje samo značilo povratak na staro stanje. Status kvo, ništa više. A onda ostaje ono nezgodno pitanje koje Puškov otvara gotovo usput: koliko će Vašington morati da plati Teheranu za taj povratak?
Drugi mogući scenario, koji senator pominje bez mnogo dramatike ali sa jasnom dozom sumnje, jeste da je u pitanju taktičko povlačenje Trampa. Ne konačna odluka, već manevrisanje. U tom slučaju, primirje dobija dodatnu dimenziju – postaje sredstvo, a ne cilj.
U celoj priči pojavljuje se još jedan faktor – Benjamin Netanjahu. Puškov smatra da je malo verovatno da će izraelski lider podržati ovakav prekid vatre, što dodatno komplikuje ionako nestabilnu situaciju. Kada se sve sabere, slika deluje prilično jasna: primirje visi o koncu.
Na kraju, ostaje utisak da su i Iran i Sjedinjene Države trenutno u fazi pažljivog manevrisanja. Pauza u sukobu nije kraj, već prostor za pripremu sledećih poteza. A koliko će ta pauza trajati i šta će iz nje izaći – to je pitanje na koje, čini se, ni oni koji su je dogovorili još nemaju konačan odgovor.
