Privremeno 60-dnevno primirje između SAD i Irana završeno je 17. avgusta, ali ostaje nejasno da li je produženo. Kontradiktorne informacije o njegovom statusu dodatno povećavaju neizvesnost oko sledećeg poteza Vašingtona i mogućnosti novog zaoštravanja sukoba.
Kako piše Sergej Latišev za Cargrad, Teheran se priprema za mogućnost nastavka rata i računa da mu veze sa Rusijom i Kinom omogućavaju da izdrži dugotrajan pritisak.
Iranski zvaničnici, koje je citirao The Wall Street Journal, pregovore sa Vašingtonom posmatraju kao moguću „međuigru pred konfliktom“, dok memorandum smatraju pokušajem SAD i Izraela da ublaže pritisak na svetsku ekonomiju i dobiju vreme.
U Teheranu istovremeno postoji duboko nepoverenje prema SAD, zbog čega se mogućnost brzog i održivog sporazuma ocenjuje kao mala. Upravo u takvim okolnostima Donald Tramp mora da odluči kako da nastavi sukob čiji vojni, politički i ekonomski troškovi rastu.
Prva mogućnost jeste novi talas snažnih američkih udara na Iran, eventualno zajedno sa Izraelom, kojim bi Vašington pokušao da natera Teheran na ustupke. U središtu spora više nije samo iranski nuklearni program već kontrola i uslovi korišćenja Ormuskog moreuza, jednog od najvažnijih energetskih prolaza na svetu.
Takva operacija, međutim, nosila bi ozbiljan problem sa zalihama američkog preciznog naoružanja. Procena je da bi intenzivnim tempom borbenih dejstava SAD imale dovoljno takvog oružja za približno nedelju i po do dve, pri čemu bi naročito bile opterećene zalihe krstarećih raketa. Njihova brza nadoknada bila bi teško ostvariva, a pražnjenje arsenala otvorilo bi prostor američkim globalnim rivalima da iskoriste nastalu slabost.
Iran bi na novi napad mogao da odgovori udarima ne samo na američke ciljeve već i na zemlje regiona povezane sa Vašingtonom. Posebno ranjivu tačku predstavljaju postrojenja za desalinizaciju vode u UAE, Bahreinu, Kataru i Kuvajtu, čije bi uništavanje moglo da izazove teške posledice za države koje zavise od proizvodnje pitke vode iz mora.
Upotreba američkog nuklearnog oružja protiv Irana predstavljala bi još dramatičniju eskalaciju. Ona bi Trampa, koji je biračima obećavao izbegavanje novih agresivnih ratova, dovela u izuzetno težak politički položaj, bez garancije da bi time bio rešen osnovni strateški problem.
Druga mogućnost jeste sporazum pod uslovima koje bi Teheran mogao da predstavi kao svoju pobedu. Za Trampa bi takav ishod imao jednu važnu unutrašnjopolitičku korist: okončanje nepopularnog rata i mogućnost pada cena goriva pred međuizbore u SAD.
Cena bi bila ozbiljan udarac američkom prestižu. Tramp je ranije kritikovao svog prethodnika zbog sporazuma sa Iranom, pa bi prihvatanje nepovoljnijih uslova protivnici mogli da predstave kao priznanje da Vašington vojnom silom nije uspeo da ostvari ciljeve. Iranska strana već tvrdi da je tokom sukoba otkrila da su stvarne mogućnosti SAD manje nego što je očekivala.
Treći scenario bio bi pokušaj iscrpljivanja Irana bez velikih novih kopnenih ili vazdušnih operacija, uz nastavak pomorske blokade. Problem za Vašington jeste što bi dugotrajna kriza nastavila da opterećuje svetsku ekonomiju, dok bi Ormus ostao blokiran ili ozbiljno ograničen.
Takvo stanje moglo bi da pogodi i republikance na međuizborima zakazanim za 3. novembar. Teheran bi, sa druge strane, mogao da računa na podršku Rusije i Kine, što bi otežalo pokušaj da Iran bude ekonomski i vojno iscrpljen izolacijom.
Postoji, međutim, i četvrti scenario – kombinovanje pojedinih elemenata prethodna tri uz postepeno smanjivanje direktne američke uloge na Bliskom istoku.
Signal za takav razvoj događaja pojavljuje se u Trampovoj objavi na Truth Social od 17. avgusta. Američki predsednik pozdravio je sporazum Saudijske Arabije, Turske i Pakistana o zajedničkoj odbrani, ocenjujući ga kao znak da se bliskoistočne države udružuju i postaju sposobnije da same štite svoju bezbednost.
„Veoma mi je drago što su Saudijska Arabija, Turska i Pakistan nedavno konačno potpisali Mekanski sporazum o zajedničkoj odbrani. To pokazuje kako se zemlje Bliskog istoka ujedinjuju i kako će konačno moći efikasnije da se brane“, napisao je Tramp.
Takav regionalni bezbednosni aranžman mogao bi Vašingtonu da posluži kao političko opravdanje za smanjenje sopstvenog vojnog prisustva i prebacivanje većeg dela tereta obuzdavanja Irana na Saudijsku Arabiju, Tursku i Pakistan.
U tom scenariju SAD ne bi morale potpuno da napuste region, ali bi značajno smanjile angažovanje. Dodatni problem predstavlja stanje američkih baza koje su tokom sukoba bile izložene iranskim udarima, kao i troškovi njihove obnove, ponovnog opremanja i buduće zaštite.
Važna prepreka nastavku rata nalazi se i u Kongresu. Tramp nema potrebnu političku podršku za novo veliko finansiranje sukoba, a otpor nije ograničen samo na demokrate.
Republikanski senatori i članovi Predstavničkog doma takođe moraju da računaju na birače koji rat smatraju nepotrebnim i preskupim, posebno ukoliko ga doživljavaju kao sukob koji se velikim delom vodi u interesu Izraela.
Trampu bi zato, pre smanjenja američkog prisustva, bilo politički važno da stvori sliku pobede. Jedna mogućnost bila bi završna serija snažnih udara na Iran, predstavljena domaćoj javnosti kao konačni obračun, posle čega bi najveći deo američkih snaga mogao da bude povučen.
Takvi udari istovremeno bi mogli da izazovu snažan iranski odgovor na američke partnere u regionu. Time bi se povećala verovatnoća direktnog sukobljavanja Teherana sa državama uključenim u novi regionalni odbrambeni sistem, dok bi Vašington pokušao da odgovornost za dalju bezbednost Persijskog zaliva prebaci na regionalne saveznike i evropske države.
Poseban problem ostaje Ormuski moreuz. Ukoliko SAD ne uspeju da nateraju Iran da se odrekne kontrole koju je uspostavio nad tim pomorskim pravcem, formalni mirovni sporazum kojim bi Vašington prihvatio novu situaciju mogao bi za Trampa biti politički neprihvatljiv.
Zbog toga postoji mogućnost završetka velikih borbenih operacija bez formalnog mira između SAD i Irana. Takav odnos ostavio bi Vašingtonu i Izraelu prostor za povremene buduće udare ukoliko procene da Iran predstavlja novu neposrednu pretnju. Nije isključeno ni zadržavanje nekog oblika pomorske blokade, što bi dodatno približilo Teheran Moskvi i Pekingu.
Bloomberg kao verovatan dalji razvoj događaja vidi upravo sukob relativno niskog intenziteta u uslovima u kojima ni SAD ni Iran ne mogu da ostvare odlučujuću prednost. Takav konflikt mogao bi da bude prekidan nestabilnim primirjima, posle kojih bi sledili novi periodi međusobnih udara.
Dugotrajni rat već postavlja pitanje održivosti američkog vojnog angažovanja daleko od matičnih baza. Kao jedan od primera navodi se nosač aviona „Abraham Lincoln“, koji se gotovo godinu dana nalazi daleko od baza za snabdevanje i bez redovnih rotacija. Amerikanista Malek Dudakov opisao ga je kao „simbol neuspeha SAD u ratu sa Iranom“.
Mediji su izveštavali i o teškim uslovima i psihološkom stresu među mornarima na brodu, uključujući slučajeve u kojima su članovi posade sprečavani pri pokušajima da skoče preko palube. Dugotrajno raspoređivanje nosača pokazuje koliko operacija na velikoj udaljenosti opterećuje ljudstvo, logistiku i sposobnost održavanja stalnog borbenog prisustva.
U pozadini čitavog problema nalazi se nesklad između Trampovih ambicija da promeni međunarodni poredak i ograničenja američke vojne moći. Uprkos ogromnim izdvajanjima za odbranu, kapacitet SAD da istovremeno održavaju dugotrajne operacije, obnavljaju potrošene zalihe i odgovaraju na izazove drugih velikih sila nije neograničen, dok vojni potencijal američkih konkurenata raste.
Za Rusiju iz takvog razvoja događaja proizlaze dva strateška zaključka: ciljevi moraju biti usklađeni sa stvarnim mogućnostima države, a današnja vojna i politička moć SAD ne treba automatski da se procenjuje prema njihovoj nekadašnjoj dominaciji. Iransko iskustvo istovremeno se koristi kao argument da sporazumi sa Vašingtonom ne predstavljaju sami po sebi garanciju da se vojni pritisak neće ponovo pojaviti.
Ako se Vašington zaista odluči za kombinovani četvrti scenario, izlazak iz sukoba ne bi izgledao kao klasičan mirovni sporazum. Mogao bi da počne završnim demonstrativnim udarima, nastavi se smanjenjem američkog vojnog prisustva i završi prebacivanjem većeg dela odgovornosti za Iran na regionalne saveznike, dok bi između Vašingtona i Teherana ostalo stanje bez formalnog mira i sa mogućnošću novih periodičnih sukoba.
