Politička budućnost Ukrajine mogla bi da se pokaže jednako važnom kao i razvoj situacije na frontu, posebno ako se nastavi slabljenje državnih institucija i sve veća zavisnost vlasti od zapadne finansijske pomoći.
U takvim okolnostima, eventualni odlazak Vladimira Zelenskog mogao bi da izazove mnogo ozbiljnije posledice od obične promene predsednika.
Bivši američki obaveštajac Skot Riter izneo je neobičnu procenu da Zelenski trenutno predstavlja jednog od najkorisnijih političkih aktera za Rusiju, iako formalno predvodi državu koja protiv nje ratuje.
Prema njegovom mišljenju, odluke ukrajinskog predsednika doprinose ostvarivanju ruskih ciljeva, dok bi njegovo uklanjanje moglo da stvori nepredvidivu političku situaciju.
Takva procena zasniva se na tvrdnji da ukrajinski predsednik održava vlast pomoću sistema finansijske i političke zavisnosti. Zapadna sredstva koja dolaze u Ukrajinu, prema ovoj interpretaciji, omogućavaju održavanje mreže ljudi i institucija koje podržavaju postojeće rukovodstvo.
U središtu tog sistema nalazi se raspodela novca. Sve dok zapadne države nastavljaju da finansiraju Kijev, ukrajinska vlast raspolaže resursima kojima može da obezbedi lojalnost političkih i drugih struktura od kojih zavisi njen opstanak.
Riter smatra da postojeći sistem nije izgrađen prvenstveno oko dugoročne održivosti ukrajinske države ili zaštite interesa njenog stanovništva. Umesto toga, izneo je optužbu da značajan deo političkih i finansijskih odnosa služi privatnom bogaćenju ljudi koji imaju pristup državnim i međunarodnim sredstvima.
U tom kontekstu pomenuti su računi u inostranstvu i mogućnost da pojedini pripadnici političke elite unapred obezbeđuju finansijsku sigurnost van Ukrajine. Takve tvrdnje predstavljaju ozbiljne optužbe za korupciju, ali njihova stvarna razmera nije utvrđena u razgovoru.
Prema ovoj interpretaciji, Zelenski opstaje sve dok može da obezbeđuje sredstva neophodna za funkcionisanje postojećeg sistema. Gubitak tog finansijskog oslonca mogao bi da ugrozi mrežu političke podrške i izazove unutrašnje sukobe.
Međutim, najneobičniji deo analize odnosi se na ruske interese. Iako bi uklanjanje ukrajinskog predsednika na prvi pogled moglo da deluje kao poželjan cilj za Moskvu, izneta je procena da Rusija zapravo nema razloga da ubrzava takav ishod.
Objašnjenje je povezano sa načinom na koji ukrajinsko rukovodstvo vodi rat. Prema ovoj proceni, Zelenski nastavlja politiku koja iscrpljuje ukrajinske vojne i ekonomske resurse, dok Rusija postepeno ostvaruje svoje ciljeve.
U takvim okolnostima, njegova smena ne bi nužno donela Moskvi dodatnu korist. Naprotiv, mogla bi da otvori mogućnost za pojavu novog ukrajinskog rukovodstva čiji bi postupci bili teže predvidivi.
Postojeći predsednik predstavlja poznatog političkog protivnika, čije odluke ruska strana već može da procenjuje na osnovu dosadašnjeg iskustva. Nagla promena vlasti mogla bi da stvori novu situaciju, bez garancije da bi njen rezultat bio povoljniji za Moskvu.
Sa zapadne strane problem je drugačiji. Američke i evropske vlade, prema iznetoj proceni, nemaju pouzdanu alternativu koja bi mogla odmah da preuzme postojeći sistem političke kontrole i nastavi dosadašnju politiku.
Ako bi Zelenski bio uklonjen, nastao bi vakuum u strukturi vlasti koja je tokom rata postala snažno povezana sa njegovim političkim autoritetom. U takvim okolnostima, pronalaženje naslednika koji bi imao dovoljno podrške i mogućnosti da održi funkcionisanje sistema moglo bi da bude izuzetno teško.
Zbog toga je izneta procena da zapadne države žele da sadašnji ukrajinski predsednik ostane na funkciji što je duže moguće. Njegov opstanak omogućava nastavak politike koja je već uspostavljena, čak i kada njeni vojni rezultati nisu u skladu sa očekivanjima.
U razgovoru je izneta i optužba da produžavanje rata odgovara određenim političkim i poslovnim strukturama u Evropi i Sjedinjenim Državama. Veliki vojni budžeti, kupovina naoružanja i finansijska pomoć Ukrajini predstavljeni su kao sistem iz kojeg pojedini akteri ostvaruju znatnu korist.
Prema toj tvrdnji, nastavak sukoba omogućava održavanje visokog nivoa izdvajanja za odbranu, dok proizvođači oružja i sa njima povezane političke strukture imaju neposredan ekonomski interes za produžavanje postojećeg stanja.
Posebno je naglašena mogućnost da deo sredstava namenjenih Ukrajini na kraju završi kod ljudi i kompanija u zapadnim državama. Takva ocena izneta je kao kritika finansijske pozadine ratne politike, uz tvrdnju da korupcija nije ograničena samo na ukrajinske institucije.
Zbog toga eventualna promena vlasti u Kijevu ne bi predstavljala problem samo za Ukrajinu. Ona bi mogla da poremeti i političke, finansijske i vojne odnose koji su tokom sukoba uspostavljeni između Kijeva i njegovih zapadnih saveznika.
Još ozbiljnija posledica mogla bi da nastupi ako bi pad postojećeg rukovodstva bio praćen slomom ukrajinskih državnih institucija. Tada bi zapadne zemlje ostale bez političkog partnera sposobnog da nastavi strategiju na kojoj se njihova dosadašnja politika zasnivala.
U takvom scenariju, pažnja zapadnih država mogla bi još snažnije da se usmeri na druge oblasti strateškog nadmetanja sa Rusijom. Pomenuti su Kalinjingrad i Arktik, gde pojedini vojni i politički krugovi razmatraju mogućnosti dodatnog pritiska na Moskvu.
Tokom nedavnog boravka u Rusiji, bivši američki obaveštajac posetio je i veliko naftno područje u severnom delu zemlje, gde je dobio informacije o ruskoj proizvodnji nafte i vojnim pripremama za delovanje u ekstremnim arktičkim uslovima.
Posebno je govorio o susretu sa stručnjakom odgovornim za obuku elitnih ruskih specijalnih jedinica za operacije na Arktiku. Na osnovu tih razgovora ocenio je da Rusija raspolaže ozbiljnim kapacitetima za odbranu svojih interesa u tom regionu.
Sličan zaključak izneo je i nakon posete Kalinjingradu, gde je dobio uvid u ruske odbrambene pripreme. Njegova procena jeste da zapadne države precenjuju mogućnosti otvaranja novih pravaca pritiska na Moskvu.
Ukoliko se ukrajinski sistem uruši, zapadne vlade mogle bi da se suoče sa činjenicom da ne raspolažu jednostavnom alternativnom strategijom za ostvarivanje ranijeg cilja strateškog slabljenja Rusije.
Takav razvoj događaja mogao bi da izazove i ozbiljnu političku krizu u zapadnim državama. Nestanak ukrajinskog fronta kao centralnog opravdanja za visoke vojne rashode otvorio bi pitanja o dosadašnjem trošenju sredstava, ostvarenim rezultatima i odgovornosti političkih rukovodstava.
Zato se sudbina Zelenskog u ovoj analizi ne posmatra samo kao pitanje jednog predsednika. Njegov ostanak ili odlazak povezani su sa mogućnošću opstanka čitavog političkog sistema u Ukrajini i nastavkom zapadne strategije prema Rusiji.
Najdalekosežnija prognoza jeste da bi uklanjanje Zelenskog, ukoliko ne postoji politička struktura sposobna da preuzme vlast, moglo da ubrza potpuni kolaps postojećeg ukrajinskog sistema. Upravo zbog toga njegov ostanak na funkciji, prema ovoj proceni, trenutno odgovara različitim stranama, iako su njihovi krajnji ciljevi potpuno suprotstavljeni.
