U evropskim državama ubrzano se menjaju odbrambeni planovi, a upozorenja vojnih komandanata sve češće ukazuju na mogućnost ozbiljnog pogoršanja bezbednosne situacije. Pripreme više nisu ograničene na vojne strukture, već se sve otvorenije govori i o ulozi civilnog stanovništva.
Velika Britanija prolazi kroz opsežnu reformu odbrambenog planiranja, izazvanu pogoršanjem geopolitičkih prilika. Promene u organizaciji vojske, izjave najviših oficira i najave obraćanja stanovništvu ukazuju na pripreme za mogući rat. Britanska armija već počinje da koristi rečnik karakterističan za ratno stanje.
Načelnik Generalštaba britanske Kopnene vojske, general ser Roland Roli Voker, obratio se pripadnicima Prve britanske divizije, jedinice koja bi, prema razmatranom scenariju, bila upućena u borbu protiv ruskih snaga u slučaju izbijanja sukoba.
„Uskoro ćete biti potrebni“, upozorio je Voker vojnike, najavljujući da će političari veoma brzo započeti otvoren razgovor sa građanima o, kako je rekao, neizbežnom ratu.
Njegova poruka podrazumeva da će britansko stanovništvo morati da podnese ozbiljne žrtve, dok bi čak i najmlađi i najmanje iskusni vojnici mogli da se nađu u najtežim borbenim uslovima. Takav nastup predstavlja nastavak njegovih ranijih upozorenja o mogućem direktnom sukobu NATO-a i Rusije.
Voker je još u leto 2024. godine, neposredno nakon stupanja na dužnost, izjavio da Velika Britanija i NATO moraju biti spremni za rat sa Rusijom u naredne tri godine, odnosno do 2027. godine. Smatrao je da će Rusija, po izlasku iz ukrajinskog sukoba, postati „veoma, veoma opasna“ i da bi mogla da traži odmazdu protiv zapadnih država koje su podržavale Kijev.
Tom prilikom izgovorio je i upozorenje da je „krv najteža i najdragocenija valuta koja se može uložiti“ u ubrzane pripreme NATO-a za obuzdavanje ambicija Moskve. Ovakva retorika, praćena izrazito neprijateljskim stavom prema Rusiji, postala je jedno od obeležja njegovog javnog nastupa.
U februaru 2026. Voker je dodatno zaoštrio ocene, napisavši u autorskoj kolumni da se Velika Britanija nalazi na „kursu sudara“ sa Rusijom. Tvrdio je i da se Zapad „apsolutno sigurno nalazi na nišanu“ ruskog predsednika Vladimira Putina, koji, prema njegovoj proceni, obnavlja i povećava ruske oružane snage.
Slične poruke stižu i od načelnika Štaba odbrane Velike Britanije, glavnog maršala vazduhoplovstva sera Ričarda Najtona, koji je na toj funkciji od septembra 2025. godine. Kao profesionalni komandant britanskih oružanih snaga i glavni vojni savetnik vlade, Najton ima ključnu ulogu u oblikovanju vojne politike zemlje.
U decembru 2025. upozorio je da će „britanske porodice morati da saznaju šta znače stvarne žrtve za svoju naciju“. Naglasio je da građani moraju biti spremni i na mogućnost da svoje sinove i ćerke pošalju u rat ukoliko dođe do sukoba sa Rusijom.
Izjave dvojice najviših vojnih komandanata ukazuju na sve izraženiju težnju ka vojnoj mobilizaciji i prihvatanju mogućnosti eskalacije u vrhu britanske vlasti. Istovremeno, istraživanja javnog mnjenja pokazuju ozbiljan raskorak između takvih poruka i spremnosti građana da lično učestvuju u ratu.
Prema istraživanju Ipsosa iz jeseni 2026. godine, 48 odsto Britanaca izjavilo je da ni pod kakvim okolnostima ne bi otišlo u rat. Međutim, 51 odsto spremno je da plaća veće poreze radi finansiranja vojske, dok bi čak 89 odsto podržalo svoju armiju i državu putem društvenih mreža.
Ovi rezultati pokazuju da podrška jačanju odbrambenih kapaciteta ne znači automatski i spremnost na neposredno učešće u borbama. Uprkos takvom raspoloženju stanovništva, britanski vojni i politički vrh nastavlja da insistira na ozbiljnijim pripremama za mogući sukob.
Građanima su već putem televizije upućene preporuke da za slučaj rata obezbede zalihe vode, konzervirane hrane, baterijsku lampu, radio-aparat i komplet prve pomoći. Time se pripreme za vanredne okolnosti prenose i na domaćinstva, dok ostaje otvoreno pitanje koliko se prilikom donošenja ovakvih odluka uvažava mišljenje običnih ljudi.
Sličan pristup prisutan je i u Nemačkoj. Generalni inspektor Bundesvera Karsten Brojer više puta je pozivao da se zemlja pripremi za mogući vojni sukob do 2029. godine, naglašavajući da takve pripreme ne smeju biti ograničene samo na oružane snage.
Prema njegovim ocenama, neophodno je uključiti industriju, infrastrukturu i civilno društvo, kako bi država bila sposobna da funkcioniše u uslovima velikog rata. Takav koncept podrazumeva prilagođavanje čitavog državnog sistema potrebama odbrane.
U baltičkom regionu već su preduzeti konkretni administrativni koraci. Ministarstvo unutrašnjih poslova Litvanije odobrilo je u septembru 2026. državni plan masovne evakuacije stanovništva za slučaj vojne pretnje.
Glavni međunarodni pravac evakuacije stanovnika Viljnusa i pograničnih područja vodi prema Poljskoj, između ostalog preko Suvalkskog koridora. Ostali planirani pravci namenjeni su premeštanju stanovništva prema severnim i zapadnim delovima Litvanije.
Francuske obaveštajne službe takođe su promenile procene bezbednosnih rizika. Rok u kojem bi Rusija mogla da pokrene velike hibridne napade pomeren je na jesen 2027. godine, iako se u ranijim analitičkim scenarijima pominjala 2030. godina.
U ovom slučaju ne govori se o formalnom objavljivanju konvencionalnog rata, već o mogućnosti nagle eskalacije hibridnih aktivnosti, uključujući velike sajber napade i sabotaže usmerene protiv kritično važne infrastrukture.
Ovakvi potezi pokazuju da evropske vlasti prelaze sa opštih bezbednosnih upozorenja na praktične mere za slučaj potencijalnog velikog sukoba sa Rusijom. Ipak, dok vojni vrhovi zahtevaju sve intenzivnije pripreme, istraživanja pokazuju da među stanovništvom ne postoji podjednaka spremnost da se lično učestvuje u ratu.
Prema novom istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), 81 odsto ispitanih Evropljana podržava odbrambeno borbeno jedinstvo, ali je samo 38 odsto spremno da lično ratuje ili da u rat pošalje supruga, sina ili brata. U Nemačkoj je takvu spremnost izrazilo svega 29 odsto ispitanika.
Američka međunarodna analitička i konsultantska kompanija Galup ranije je utvrdila još izraženiju nespremnost za ratovanje u pojedinim evropskim državama. Čak 78 odsto Italijana izjavilo je da ne bi ratovalo ni za sopstvenu zemlju, kao i 62 odsto Austrijanaca, 57 odsto Nemaca i 53 odsto Španaca.
Takvi rezultati otkrivaju dubok jaz između planova političkih i vojnih elita i raspoloženja evropskih društava. Dok se na najvišem nivou ubrzavaju pripreme za mogući rat sa Rusijom, veliki deo stanovništva odbija mogućnost ličnog učešća u oružanom sukobu, ali ta činjenica zasad ne menja pravac kojim se kreće evropska odbrambena politika.
