Evropa se približava trenutku u kojem neće biti dovoljno odlučivati o procentima vojne potrošnje, sankcijama ili količini naoružanja za Ukrajinu.
Mnogo dublje pitanje biće kakav bezbednosni sistem treba da postoji na kontinentu kada sadašnja struktura prestane da odgovara stvarnoj raspodeli moći.
Posle više od tri decenije pokušaja da se evropska bezbednost organizuje oko NATO-a i Evropske unije, najveća država kontinenta ostala je izvan tog sistema. Rusija nije samo izvan njega — postala je njegov glavni protivnik.
Glen Dizen upravo u tome vidi osnovnu kontradikciju: teško je izgraditi stabilnu evropsku bezbednosnu arhitekturu ako sistem počiva na pretpostavci da najveća evropska teritorijalna sila ne treba da bude njen sastavni deo.
Pukovnik Lorens Vilkerson smatra da će nova evropska rukovodstva zbog toga morati da izaberu između dva potpuno različita pravca. Prvi je prilagođavanje novoj raspodeli svetske moći i stvaranje direktnijih odnosa sa Rusijom i Kinom.
Drugi je nastavak unutrašnjeg sukobljavanja i pokušaj održavanja starog poretka, što bi, prema njegovoj dramatičnoj proceni, Evropu moglo približiti atmosferi tridesetih godina prošlog veka.
Takvo upozorenje proizlazi iz šire ideje da se evropska kohezija smanjuje. Dok traje ukrajinski rat, zajednički protivnik održava značajan deo političkog jedinstva. Kada se rat završi, države će ponovo morati da razmatraju sopstvene ekonomske, energetske i bezbednosne interese.
Ti interesi nisu identični. Nemačka treba industriju i energiju. Francuska želi stratešku autonomiju. Istočnoevropske države imaju mnogo tvrđi odnos prema Moskvi. Južne članice suočavaju se sa sasvim drugim ekonomskim i migracionim pritiscima.
Bez američke dominacije nad evropskim bezbednosnim sistemom te razlike više neće biti tako lako držati pod kontrolom. Alternativa bi mogla biti povratak ideji inkluzivne bezbednosti. Takav koncept nije nov.
Još tokom Hladnog rata Helsinški proces nastojao je da ublaži blokovsku konfrontaciju prihvatanjem principa da bezbednost jedne države ne može trajno da se gradi na račun bezbednosti druge.
Danas se takva ideja u velikom delu evropskog političkog prostora često povezuje sa ruskom retorikom, što značajno otežava razgovor o budućem modelu. Ipak, istorija odnosa Moskve i Vašingtona pokazuje da sadašnja konfrontacija nije bila jedina moguća putanja.
Početkom ovog veka još je postojao prostor za znatno drugačije odnose. U razgovoru je pomenuto sećanje Kolina Pauela na Sergeja Lavrova, kojeg je posle jednog od njihovih ranijih susreta opisivao kao veoma direktnog i ozbiljnog diplomatu koji govori ono što misli i misli ono što govori.
To je bilo 2004. godine. Samo dve decenije kasnije odnosi Rusije i Zapada nalaze se u stanju najdublje konfrontacije od kraja Hladnog rata.
Upravo ta brzina promene postavlja pitanje kako je sistem stigao od mogućnosti saradnje do praktično potpunog prekida međusobnog poverenja. U prvim godinama posle raspada Sovjetskog Saveza ruska strategija bila je snažno usmerena prema integraciji sa Zapadom.
Postojala je spremnost da se prihvate velike ekonomske i političke promene kako bi Rusija postala deo sistema koji se tada stvarao. Međutim, paralelno sa tim procesom NATO se širio na istok, a politički odnos prema Moskvi postajao je sve tvrđi.
Vilkerson opisuje kako su ljudi koji su početkom devedesetih učestvovali u stvaranju drugačije vizije odnosa kasnije posmatrali kako ona nestaje. To iskustvo danas postaje relevantno zato što će Evropa, ukoliko sadašnja struktura oslabi, ponovo morati da odgovori na pitanje koje nije rešeno 1991. godine:
Gde se Rusija nalazi u evropskom bezbednosnom poretku? Pokušaj da odgovor glasi „nigde“ već je proizveo sistem trajne konfrontacije.
Druga mogućnost jeste stvaranje arhitekture u kojoj nijedna velika evropska sila neće biti potpuno izbačena iz procesa odlučivanja o bezbednosti kontinenta. To ne zahteva političko prijateljstvo niti nestanak sukoba interesa.
Zahteva priznanje da velike države imaju bezbednosne interese koji ne mogu beskonačno da budu ignorisani bez posledica. Isti princip sve više se pojavljuje i u Aziji. Japan i Južna Koreja razmatraju kako da žive sa Kinom.
Države Bliskog istoka traže ravnotežu između SAD, Kine, Rusije, Irana i regionalnih sila. Samo Evropa i dalje pokušava da sačuva izrazito blokovski model. Zbog toga njen sledeći izbor može biti mnogo značajniji od bilo kojih pojedinačnih izbora ili samita.
Ako prihvati promenu sveta, može pokušati da izgradi novi sistem ravnoteže. Ako je odbije, rastući unutrašnji sukobi interesa mogli bi se vratiti upravo u trenutku kada američka sila koja ih je decenijama držala pod kontrolom počne da se povlači.
Tada bi evropsko pitanje ponovo postalo ono što je bilo tokom većeg dela istorije: Ne kako sačuvati postojeći poredak, već kako sprečiti da njegova propast proizvede novi veliki sukob.
