Mogućnost dugoročnog popravljanja odnosa Evrope i Rusije ne znači da je sadašnja konfrontacija blizu kraja. Naprotiv, u periodu pre bilo kakvog ozbiljnog političkog zaokreta mogu uslediti novi pokušaji vojnog, ekonomskog i sankcionog pritiska.
Osnovni razlog je procena da zapadne zemlje još nisu prihvatile zaključak da više ne mogu da promene odnos snaga u svoju korist. Sve dok postoji takvo uverenje, motiv za nastavak pritiska ostaje snažniji od motiva za strateški kompromis.
Rostislav Iščenko ocenjuje da Zapad još nije iskoristio sve argumente koje ima na raspolaganju. Među njima pominje mogućnost organizovanja snažnijeg raketnog udara na Rusiju sa ukrajinske teritorije, uz nastavak ekonomskih i sankcionih instrumenata.
Takva procena uklapa se u širu logiku sukoba: pregovori postaju realni tek kada jedna strana zaključi da dalji pritisak više ne može doneti bolji rezultat.
Problem je što zapadne zemlje, prema ovoj interpretaciji, još nisu stigle do te tačke. Mogu prihvatati da se prvobitni ciljevi u Ukrajini više ne mogu ostvariti, ali to ne mora značiti da su odustale od šireg pokušaja slabljenja Rusije.
U toj računici Ukrajina je instrument, ali nije jedini mogući instrument. Čak i ako njena sadašnja uloga bude smanjena ili potpuno nestane, ostaju sankcije, ekonomska ograničenja, vojna infrastruktura drugih evropskih država i politički pritisak.
Iščenko zato pravi razliku između mogućnosti Zapada da ostvari pobedu preko Ukrajine i njegove vere da dugoročni sukob može nastaviti i bez nje. Poenta nije u tome da postoji konkretan gotov plan za svaki naredni korak, već da politička volja za nastavak konfrontacije još nije iscrpljena.
Za Moskvu iz toga proizlazi drugačiji cilj od jednostavnog vojnog uspeha na ukrajinskom frontu. Rusija bi morala da proizvede dovoljno jasan rezultat da zapadne zemlje zaključe da dalji pokušaji neće promeniti krajnji odnos snaga.
Dok se takav zaključak ne učvrsti, svaki lokalni neuspeh može biti protumačen samo kao razlog da se iskuša druga vrsta pritiska.
Zato politički preokret u Evropi, ukoliko jednog dana dođe, verovatno neće početi u trenutku najveće eskalacije. Moraće mu prethoditi period u kojem se postojeća strategija iscrpljuje i u kojem njeni zagovornici gube mogućnost da obećavaju pobedu sledećim potezom.
Sankcije, vojna pomoć Ukrajini i mogućnost novih udara u tom smislu nisu odvojene teme. Sve su deo iste borbe oko pitanja da li Zapad još može naterati Rusiju da prihvati uslove koje sada odbija.
Tek kada odgovor većeg dela evropskog političkog sistema postane negativan, otvoriće se prostor za ozbiljniji zaokret. Do tada treba računati sa nastavkom pritiska, uključujući poteze koji mogu dodatno podići nivo vojnog rizika.
Iscenko mi je los analiticar. Ne razumem bas njegovu logiku. Koje sankcije prema Rusiji? Pa sve su pokusali.Pre bi Rusija mogla ekonomski slomit zapad, nego obratno, akp Iscenko nije znao. Jednim potezom!Od sutra ne prodajemo sirovu naftu nigde u svetu na 3 meseca kao ni umetno gnojivo. Rezultat? Cena nafte skace na barem 200 dolara, cene hrane idu za 20% gore, zapad gubi milione radnih mesta, nastaje haos. Nazalost, nema nikoga u vladi Rusije da tako nesto predlozi. Bojim se da oko Putina ima dosta kvislinga koji ga namerno lose savetuju. M9zda i analiticara poput Iscenka.