Rusija se nalazi pred dugotrajnim periodom konfrontacije koji se neće završiti brzim raspletom sukoba u Ukrajini, dok će dalji razvoj događaja zahtevati promene ne samo u načinu vođenja vojnih operacija već i u unutrašnjem ekonomskom i političkom sistemu zemlje.
Ovo je ocenio je doktor vojnih nauka Konstantin Sivkov, kapetan prve klase i zamenik predsednika Ruske akademije raketnih i artiljerijskih nauka, koji smatra da rusko društvo mora da računa na dugoročnu konfrontaciju.
Njegova procena je da se ona može voditi u različitim oblicima, od hibridnog pritiska do otvorenog oružanog sukoba, zbog čega pitanje sposobnosti države da mobiliše svoje resurse vidi kao jedan od ključnih faktora budućeg razvoja Rusije.
Govoreći o situaciji na ukrajinskom frontu, Sivkov je ocenio da se ruska strategija suštinski nije promenila i da se napredovanje nastavlja bez prelaska na stratešku ofanzivnu operaciju. Prema njegovom tumačenju, to pokazuje da u ruskom vojno-političkom rukovodstvu još nije doneta politička odluka o takvoj operaciji.
On smatra da strategija sporog napredovanja dolazi do granice svojih mogućnosti. Posebno kritikuje odsustvo velikih operacija čiji bi cilj bio opkoljavanje i uništavanje većih grupacija Oružanih snaga Ukrajine, upozoravajući da bi dugotrajno zadržavanje sadašnjeg modela moglo da proizvede ozbiljne unutrašnje političke posledice u Rusiji.
Takva procena povezana je sa njegovim stavom da sukob neće biti rešen samo jačanjem ruske protivvazdušne odbrane. Sivkov navodi da čak ni hipotetički potpuno efikasan sistem PVO ne bi uklonio velike troškove odbrane od masovnih napada bespilotnim letelicama.
Zbog toga konačno rešenje problema dronova vidi u vojnom porazu ukrajinskih snaga, a ne samo u presretanju sredstava kojima one napadaju rusku teritoriju.
Posebnu pažnju posvetio je odbrani Moskve i drugih područja od bespilotnih letelica. Prema njegovoj proceni, u približno 70 do 80 odsto napada postoje situacije u kojima ruska PVO uspeva da obori sve letelice koje učestvuju u naletu, uključujući masovne napade sa 150 ili 200 dronova. Istovremeno je priznao da pojedine letelice povremeno uspevaju da probiju odbranu.
Sivkov tvrdi da Rusija već razvija ekonomičnije načine uništavanja dronova. Kao jedan od pristupa opisao je malo sredstvo sa infracrvenom ili optoelektronskom glavom za samonavođenje, dometa od približno dva-tri do pet kilometara u povoljnim meteorološkim uslovima.
Prema njegovim rečima, takvo sredstvo je jeftinije od bespilotne letelice avionskog tipa protiv koje se koristi.
Drugo rešenje koje je izdvojio jeste Jak-130M, izveden iz postojećeg školsko-borbenog aviona Jak-130. Naveo je da je avion opremljen radarom i automatskim topom, što bi mu omogućilo da samostalno otkriva i uništava bespilotne letelice uz relativno male troškove artiljerijske municije.
Međutim, tehničko unapređivanje PVO za Sivkova predstavlja samo jedan deo mnogo šireg problema. On odbacuje mogućnost da bi posle završetka sukoba deo Ukrajine mogao da opstane kao država vojno povezana sa Zapadom, jer smatra da bi takva teritorija vremenom postala još snažnije naoružana platforma usmerena protiv Rusije.
Kao argument navodi izjave i planove zapadnih zemalja o razvoju vojne proizvodnje u Ukrajini i mogućem budućem vojnom prisustvu SAD, NATO-a, Velike Britanije i drugih država.
Sivkov iz toga izvodi zaključak da Moskva, ukoliko želi dugoročnu neutralizaciju vojne pretnje, mora da spreči stvaranje ukrajinske teritorije koja bi posle rata služila kao glavna vojna poluga Zapada protiv Rusije.
Njegova analiza zatim prelazi sa neposrednog toka sukoba na pitanje koliko dugo Rusija mora da bude spremna za takvo stanje.
Sivkov smatra da građani sve više shvataju da je reč o procesu koji može trajati decenijama. U razgovoru su pomenuti periodi od 20 ili 30 godina, pa čak i mogućnost trajne konfrontacije u različitim oblicima.
Upravo zbog takvog vremenskog horizonta on smatra da sadašnji ruski ekonomski model nije prilagođen izazovima koji dolaze. Prema njegovoj oceni, sistem formiran u periodu tržišnih reformi bio je projektovan za ekonomsku saradnju i trgovinu sa Zapadom, a ne za dugotrajno geopolitičko i vojno suprotstavljanje.
Sivkov zato insistira na modelu u kojem država može da koncentriše resurse i usmeri ih ka prioritetnim ciljevima. Svoju argumentaciju zasniva i na istorijskim primerima, poredeći različite periode ruske i sovjetske istorije.
On poraze Rusije početkom 20. veka povezuje sa tadašnjim društveno-ekonomskim sistemom, dok sposobnost Sovjetskog Saveza da mobiliše ogromne resurse predstavlja kao jedan od ključnih razloga njegove vojne snage.
Prema Sivkovu, iskustvo Sovjetskog Saveza pokazalo je da koncentracija strateških resursa pod kontrolom države omogućava njihovo usmeravanje prema najvažnijim sektorima.
Nasuprot tome, privatno vlasništvo nad velikim delom resursa, po njegovom mišljenju, stvara sukob između privatnog profita i potreba države tokom dugotrajne konfrontacije.
On tvrdi da problem nije karakterističan samo za Rusiju. Kao primer navodi Sjedinjene Američke Države, ocenjujući da ni velike kapitalističke države ne mogu uspešno da vode ozbiljne sukobe bez snažne državne mobilizacije ekonomskih i društvenih kapaciteta.
Vijetnamski rat naveo je kao jedan od primera ograničenja takvog sistema kada država nije u stanju da svoje potencijale pretvori u politički i vojni rezultat.
Iz toga izvodi jednu od svojih centralnih teza: velika država suočena sa dugoročnom egzistencijalnom konfrontacijom ne može da opstane bez koncentracije značajnog dela resursa i mobilizacionog ekonomskog modela.
Sivkov takav sistem otvoreno povezuje sa socijalističkim principima, a u uslovima rata koristi i izraz „vojni socijalizam“, odnosno „vojni komunizam“.
U završnom delu razgovora razmatrana je i unutrašnja raspodela političkog uticaja u Rusiji. Na pitanje o različitim centrima moći, uključujući strukture povezane sa Nikolajem Patruševom i Aleksandrom Bastrikinom, nasuprot finansijsko-ekonomskim i liberalnim krugovima, Sivkov je ocenio da je blok koji se zalaže za obnovu ruske moći trenutno snažniji.
Kao razloge navodi njegovu bolju organizovanost i oslonac na državne bezbednosne i druge strukture sile. U isti politički pravac svrstao je i predsednika Rusije.
Nasuprot tome, drugi blok opisuje kao slabije organizovan zbog njegove privatno-kapitalističke prirode, ali upozorava da raspolaže značajnim mogućnostima zahvaljujući podršci iz inostranstva.
Sivkov svoju kritiku kapitalizma proširuje i na pitanje unutrašnje stabilnosti zemlje, tvrdeći da sistem zasnovan prvenstveno na privatnim ekonomskim interesima prirodno stvara grupe čiji se interesi mogu razići sa interesima države. U ruskim uslovima taj problem smatra posebno značajnim zbog veličine zemlje, njenog stanovništva i istorijskih okolnosti.
U tom kontekstu Februarsku revoluciju 1917. godine ocenjuje kao nacionalnu katastrofu, dok Oktobarsku revoluciju vidi kao proces koji je omogućio ponovno objedinjavanje državnih resursa. Kao dodatni argument navodi oficire nekadašnje carske vojske koji su kasnije stupili u službu Crvene armije.
Sličnu istorijsku paralelu povlači sa događajima iz 1991. godine, tvrdeći da Rusija danas pokušava da obnovi deo kapaciteta izgubljenih nakon raspada Sovjetskog Saveza. Po njegovom mišljenju, taj proces se već odvija prvenstveno preko državnih struktura i povećane mobilizacije resursa.
Zbog toga Sivkov budućnost Rusije ne vezuje samo za ishod operacija u Ukrajini. Njegova osnovna procena jeste da će konfrontacija sa spoljnim protivnicima nastaviti da postoji i posle sadašnjeg sukoba, menjajući oblik između ekonomskog, političkog, hibridnog i potencijalno otvorenog vojnog nadmetanja.
U takvim okolnostima ne očekuje brzu i konačnu pobedu koja bi odmah vratila zemlju u prethodno stanje. Naprotiv, period koji dolazi vidi kao dugoročnu borbu u kojoj će sposobnost Rusije da promeni vojnu strategiju, zaštiti teritoriju od novih sredstava napada i reorganizuje ekonomiju prema mobilizacionom modelu određivati njenu poziciju u narednim decenijama.
SAMO SE VI ZAJEBAVAJTE DOBIĆETE PO ČKIPI I BIĆETE GOTOVI.