U našim tridesetim i četrdesetim godinama mnogo novih ljudi ulazi u naš život, kako kroz posao i društvene mreže, tako i preko naše dece. Ipak, retko ko od njih će nam postati blizak. Zašto je to tako?
Psiholog Laura Karstensen, iz Centra za proučavanje dugovečnosti na Univerzitetu Stenford u Kaliforniji, navodi da je tokom svojih istraživanja primetila da ljudi vremenom stupaju u interakciju sa sve manjim brojem ljudi, ali da postaju bliži sa prijateljima koje su do tada stekli.
[adsenseyu1]
To se dešava zato što kod nas postoji neka vrsta unutrašnjeg alarma, koji se oglašava tokom važnih događaja, poput proslave 30. rođendana.
On predstavlja neku vrstu podsetnika da se naš vremenski horizont sužava i da bi trebalo manje da istražujemo, a da se više posvetimo stvarima koje su „sada i ovde“.
„Čovek počinje da usmerava pažnju na ono što mu je emocionalno najvažnije, tako da vas žurke i izlasci više neće fascinirati. Ono što vas sada interesuje jeste vreme provedeno sa vašom decom“, kaže Karstensenova.
Kako se okolnosti u našem okruženju menjaju, tako postaje sve teže ispuniti tri uslova koja sociolozi još od pedesetih godina smatraju ključnim za sklapanje čvrstih prijateljstava: blizina, redovne neplanirane interakcije i okruženje koje nam dozvoljava da spustimo naš unutrašnji štit i dozvolimo sebi da se poverimo jedni drugima, navodi Rebeka Adams, profesor sociologije i gerontologije na Univerzitetu Severne Karoline u Grinsborou.
[adsenseyu4]
U profesionalnom svetu, na radnom mestu, vrlo je teško ostvariti i održati bliskost s drugima, s obzirom na to da kolege često daju otkaz ili se prebacuju u neki drugi sektor.
Koliko god vam neko prijao u određeno vreme i bilo vam zanimljivo u njegovom društvu, jednom kada nestane svakodnevna interakcija i viđanje se proredi, odnos počne da se hladi i dolazi do otuđenja.
Na radnom mestu takođe je prisutna kompetitivnost, pa ljudi uče da kriju svoje ranjivosti i osobine koje bi drugi mogli da smatraju čudnim, što dodatno otežava uspostavljanje bliskosti sa drugima.
Razlika u profesionalnom statusu takođe može da zakomplikuje stvari – kada vaš prijatelj zarađuje mnogo više od vas, ili mnogo manje; ako ste mu nadređeni, ili ako vam je podređen. Ponekad se dešava da gubimo predstavu o tome gde se završava posao, a počinje prijateljstvo.
[adsenseyu1]
U jednom trenutku pronalazimo i životnog partnera, kada izazovi postaju još veći, naročito prilikom upoznavanja drugih parova. U tom slučaju, ne samo da vi sami treba da se dopadnete nekom paru, i on vama, već oni moraju da se dopadnu i vašem partneru, kao i on njima.
A ako se u jednačinu uključe i deca, stvari postaju daleko komplikovanije. Iako odjednom sticajem okolnosti postajemo okruženi velikim brojem ljudi, veze sa njima najčešće su vrlo slabe.
Čak i kada roditelji čija su deca prijatelji počnu međusobno da se druže, jačina njihovog prijateljstva će u najvećem broju slučajeva varirati u zavisnosti od međusobnog odnosa same dece. Ukoliko se deca udalje ili dođe do svađe, dolazi do prekidanja interakcije i među roditeljima.
Spoljašnji faktori, međutim, nisu jedina prepreka u sklapanju prijateljstava nakon tridesete. U tom periodu života takođe se menja način na koji vidimo prijateljstvo.
[adsenseyu1]
Različita saznanja o sebi i svetu oko sebe dovode do toga da postajemo izbirljiviji kada je reč o ljudima s kojima ćemo provoditi vreme.
S obzirom na to da naš raspored postaje sve pretrpaniji, obaveze sve brojnije, a slobodnog vremena je sve manje, najčešće raskidamo vezu sa mnogim ljudima sa kojima do tada nismo u bili u najsavršenijem odnosu, ali koje smo ranije tolerisali.
Ako ste ranije prijateljima smatrali ljude koji bi vam bili nešto poput braće i sestara, sada shvatate da je takvo nešto vrlo teško ostvariti i počinjete polako da spuštate kriterijume.
To ne mora da znači da ste promenili svoje standarde kada je u pitanju ono što smatrate prijateljstvom, već da je termin ‘prijatelj’ postao fleksibilniji.
Pojedini ljudi zato jednostavno s vremenom smanje svoja očekivanja.
„Tražim ljude slične sebi, koji mi pomažu da ispunim neke svoje osnovne potrebe“, kaže Lisa Delijantoni iz Čikaga, koja se bavi sakupljanjem sredstava za finansiranje edukativnih programa.
„Imam prijatelje sa kojima izlazim u provod, prijatelje sa kojima diskutujem o knjigama, prijatelje sa kojima igram košarku, prijatelje čija se deca druže sa mojom decom, prijatelje koji su mi komšije…
Mnogo je lakše popuniti praznine u životu na taj način, nego tražiti jednog novog bliskog prijatelja sa kojim ćemo moći da radimo sve te stvari“, zaključuje Lisa Delijantoni.
(New york times)[adsenseyu5][adsenseyu5]
