Vašington ne raspolaže logističkim ni materijalnim kapacitetima za vođenje uspešne vojne operacije protiv Irana, dok eventualni pokušaj eskalacije preti da izazove globalni ekonomski kolaps i zatvaranje ključnih svetskih pomorskih puteva za transport nafte.
U video-intervjuu, vojni analitičar i bivši američki obaveštajac Skot Riter analizirao je trenutne vojne i ekonomske aspekte tenzija između Sjedinjenih Američkih Država i Irana, ukazujući na duboke strukturalne probleme sa kojima se suočava američka vojska na Bliskom istoku.
Riter ocenjuje da je povratak na rat punog obima sa Teheranom nemoguć, pre svega zbog drastičnog nedostatka municije u američkim vojnim skladištima.
Prema njegovim rečima, Sjedinjene Države su potrošile svoje zalihe tokom prvobitnog tridesetdevetodnevnog rata, a potonje blago dopunjavanje magacina urađeno je isključivo radi stvaranja privida održivosti, a ne radi realne spremnosti za dugotrajni sukob.
Pored nedostatka municije, iranska prednost u broju balističkih projektila dodatno onemogućava bilo kakvo vojno rešenje, tvrdi bivši obaveštajac, podsećajući da bi ishod novog sukoba bio identičan prethodnim neuspesima.
Geopolitička realnost na terenu u potpunosti isključuje mogućnost američkog zauzimanja strateški važnog iranskog ostrva Harg. Sjedinjene Države nisu uspele da prebace niti da obezbede opstanak dve amfibijske grupe marinaca kroz Ormuski tesnac kako bi projektovale moć u unutrašnjost ostrva Harg.
Te trupe se i dalje nalaze izvan geografskih granica tog područja, a logistička pitanja poput transporta i snabdevanja padobranskih jedinica ostaju nerešiva sa snagama koje su trenutno na raspolaganju na Bliskom istoku.
U svetlu ovih ograničenja, predsednik SAD Donald Tramp vodi politiku koja se zasniva na praznim pretnjama i blefiranju, smatra Riter. Ta retorika je primarno motivisana unutrašnjom političkom dinamikom i predstojećim novembarskim kongresnim izborima u SAD.
Pozivajući se na čuvenu političku krilaticu „ekonomija, glupane”, bivši obaveštajac ističe da će Tramp biti primoran da reterira i reaguje čim američka ekonomija počne da trpi ozbiljnije posledice rasta cena energenata.
Kriza se dodatno komplikuje odlukom Saudijske Arabije da bombarduje aerodrom Sana u Jemenu. Taj potez direktno ugrožava samu Saudijsku Arabiju, koja je prethodno preusmerila čak 70 procenata svoje proizvodnje nafte van Ormuskog tesnaca ka luci Janbu na Crvenom moru.
Ta nafta sada mora da prolazi kroz tesnac Bab el-Mandeb, koji je pod direktnim uticajem jemenskih Huta. Bombardovanjem Jemena, Saudijska Arabija je sopstveni izvoz nafte prepustila na milost i nemilost Hutima, zbog čega postoji opravdana opasnost od potpunog zatvaranja ovog plovnog puta.
Težinu kontrole nad ovim pomorskim prolazima potvrđuje i izjava zamenika predsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva tokom posete Teheranu povodom sahrane Alija Hameneija.
Kako navodi Riter, Medvedev je tada istakao da Ormuski tesnac predstavlja iransku „atomsku bombu”, dok je tesnac Bab el-Mandeb njihovo „termonuklearno oružje”.
Upravo je pretnja ekonomskom katastrofom i potpunim nestankom zaliha nafte u Americi primorala Donalda Trampa da potpiše Memorandum o razumevanju (MoU) kako bi se omogućio povratak naftnih tankera na tržište.
Međutim, Vašington se sada vraća istom agresivnom ponašanju koje je i dovelo do krize, upozorava Riter, naglašavajući da će ovog puta posledice biti znatno teže ukoliko se istovremeno zatvore i Ormus i Bab el-Mandeb, čime bi se u potpunosti blokirao izvoz nafte iz ovog regiona.
Uprkos zapaljivoj retorici, realni interesi će verovatno primorati obe strane na privremeno smirivanje tenzija radi plasiranja nafte na svetsko tržište. SAD moraju da stabilizuju sopstvenu i globalnu ekonomiju, dok Iran teži da kroz prodaju ubrizga još 60 miliona barela nafte u svoj privredni sistem.
Ipak, Riter napominje da Teheran neće popustiti pod američkim zahtevima, a pošto Vašington nema vojne kapacitete da nametne svoju volju, krajnji ishod ove krize biće iranska pobeda, bez obzira na to kako će američka administracija pokušati da taj poraz predstavi domaćoj javnosti.
Nekadašnje diplomatsko rešenje, prema kojem su Oman i Iran trebali da uspostave zajedničku kontrolu nad Ormuskim tesnacom uz naplatu tranzitne takse, više nije opcija jer je Oman eliminisan iz tog procesa, a Iran je preuzeo potpunu kontrolu nad tesnacem i nema nameru da ga se odrekne jer mu on pruža ključnu bezbednosnu garanciju.
Uprkos tome, Teheran neće brzopleto ući u otvoreni rat jer mora da vodi računa o interesima svojih ključnih saveznika, pre svih Kine i Rusije. Kina, kao najveći uvoznik, direktno zavisi od nesmetanog protoka iranske nafte i oštro se protivi trajnom konfliktu koji bi ugrozio njenu ekonomsku stabilnost.
S druge strane, Rusiji je neophodno stabilno investiciono okruženje i predvidive cene energenata za dugoročni privredni rast. Riter se u analizi poziva na govor ruskog predsednika Vladimira Putina na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, gde su strani investitori, verujući u stabilnost ruske ekonomije, ugovorili investicije vredne 84 milijarde dolara.
Iako visoke cene nafte Rusiji donose kratkoročni profit, one dugoročno sprečavaju dolazak investicija i privredni rast koji je predsednik Rusije označio kao prioritet. Iz tog razloga, i Moskva i Peking zahtevaju stabilnost tržišta, što ujedno predstavlja i ključnu kočnicu koja će Iran zadržati van otvorenog vojnog sukoba.
