Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović u ekskluzivnom intervjuu za Espreso otkriva kada je zapravo ubijena Jugoslavija, ko je i na koji način odgovoran za njen raspad, kako se politički razišao sa Slobodanom Miloševićem i šta se dešava na Kosovu.
Nekadašnji društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Srbije, bivši srpski političar, predsednik SPS, predsednik Predsedništva SFRJ u periodu 1990—1991 Borisav Jović dočekao nas je u svojoj kući u njegovom Nikšiću, nadomak Kragujevca.
U mestu gde se rodio i gde kako nam kaže voli najviše vremena da provodi Jović nam je otkrio kako je Jugoslavija uništena, da li se to moglo sprečiti i bez dvoumljenja otkriva imena krivaca.
[adsenseyu1]
„Dobro mi došao Darko, ovo ti je moj dom“, bile su prve reči Borisava Jovića na ulasku u njegov dom.
Stavio je šešir i odmah smo krenuli u obilazak kuće, imanja, pričali o drveću koje je donosio, posadio u svom dvorištu i o kojima i danas brine, ali o tim raritetima ćemo u nekoj drugoj priči i tekstu.
Nekadašnji društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Srbije, bivši srpski političar, predsednik SPS, predsednik Predsedništva SFRJ u periodu 1990—1991 Borisav Jović dočekao je ekipu u svojoj kući u njegovom Nikšiću, nadomak Kragujevca.
U Vašoj knjizi „Kako su Srbi izgubili vek“, koja je pre nei dan prevedena na ruski i u Rusiji izazvala dosta polemika, za raspad Jugoslavije optužili ste plenum Komunističke partije u Drezdenu 1928. godine, zašto?
– To su istorijske činjenice, ne mogu ja nikoga da optužujem, ja sam samo konstatovao da je na Kogresu KPJ u Drezdenu 1928. godine doneta odluka po kojoj se komunisti zadužuju da izvrše rasturanje Jugoslavije na manje države po nacionalnoj osnovi. Ocenili su tada da je Jugoslavija veštačka tvorevina u kojoj srpski narod kao većinski vrši eksploataciju drugih manjih naroda i da komunisti to ne mogu da prihvate. Tu su dobili zadatke – prvo: Da rade na razbijanju Jugoslavije. Drugo: Da rade na onemogućavanju srpskom narodu da vrši eksploataciju drugih manjih naroda. To su bila dva glavna zadatka. Paralelno ima još nekih tačaka, jedna od njih je i ta da komunisti treba da se založe kako bi se albanski narodi u Jugoslaviji priključili Albaniji, a mađarski Mađarskoj. To su činjenice koje niko ne može da pobije. Drugo, 50 godina zadnjih vladala je ovde Komunistička partija, niko drugi nije mogao da ostvaruje zaključke njihovoga Kongresa, nego oni sami. Treće, ja sam pokazao na koji je način to izvedeno, a to je urađeno tako što je prvo kada je osvojena vlast izvršena je federalizacija zemlje, na taj način što su čak izmišljene neke nove nacije.
Koje su to nacije?
– Pazite, od tri nacije koje su činile Jugoslaviju Srbi, Hrvati i Slovenci, sada postoje Makedonci i Crnogorci koji su bili Srbi i bili su ujedinjeni sa Srbijom. Crnogorci su bili ujedinjeni sa Srbijom u jednu državu koja se zvala Srbija, znači Crnogorci su Srbi. Izmišljena je makedonska nacija da bi se stvorila još jedna izmišljena republika. Tu makedonsku naciju nisu priznavali ni grčka KP, ni bugarska KP. Josip Broz nije puno mario za to, a sve kako bi stvorio što više republika na prostorima srpskoga naroda.
Koji su to prostori?
– Srbija koja je sadržavala Srbiju i Crnu Goru i teritorija srpskoga naroda koje su priključene iz Austrougarske koje su priključeni nakon poraza Austrougarske. Na tim teritorijama su stvorene te nove republike. Na taj način su Srbija i srpski narod razdvojeni i na tim teritorijama nije mu dato pravo (srpskom narodu) na samoopredeljenje. Ostavljeno je samo da sva prava može da ostvaruje samo u okkviru tih republika, znači ne može da radi jedinstveno. To je bio potez kojim je srpski narod onemogućen da kao jedinstven deluje da bi, navodno prestao da eksploatiše druge narode.
Da li je bilo takvog ugnjetavanja?
– Zna se i u teoriji i u praksi da ne može narod jedan drugog da eksploatiše u jednoj istoj državi već to može da rade više razvijeni, manje razvijenim narodima. Više razvijeni su bili i ostali tradicionalno ovi koji su na Zapadu, a to su Slovenci i Hrvati. Osvajanjem vlasti KPJ je taj prvi korak načinila i niz drugih stvari je učinila kako bi srpski narod stavila u neravnopravan položaj sa drugim narodima.
[adsenseyu4]
Koji je bio drugi put ka likvidiranju Jugoslavije?
– To je bio jedan put kroz ustavni sistem, koja je bila jedinstvena država, a preko stvaranja više republika i kroz prenošenja nadležnosti saveza na republika. Sve do donošenja Ustava iz 1974. godine sistematski je smanjivana nadležnost Jugoslavije. Tada je napisano da su Republike države, a da savezna država samo vrši usluge republikama i to one koje republike budu zahtevale. Savezna država više nije mogla da ima svoje prihode nego su republike iz svog budžeta davale novac. Ostale su bile samo dve nadležnosti, a to su vojska i spoljni poslovi i to ne potpuno samostalno. Vojska je imala i svoju teritorijalnu odbranu, dakle svaka republika imala je svoje oružane formacije da može da se suprostavi JNA, onda kada bude htela da se otcepi. To je naravno vrlo lukavo rađeno i imala je određenu kontrolu spoljne politike. Na taj način je praktično Jugoslavija Ustavom koji je kontrolisala Komunistička partija na čelu sa Josipom Brozom Titom praktično pravno likvidirana. Čak organi Jugoslavije nisu imali mogućnosti da zaštite njeno ustavno postojanje.
Šta to znači?
– Ako republike naprimer prekrše Ustav i idu ka njenom otcepljenju Savezna država nije imala ovlašćenja da je prisili da poštuje Ustav. Postojao je Ustavni sud Jugoslavije koji je mogao da proceni da je to neustavno i da donese odluku da se poštuje Ustav, ali u njemu nije napisano nijedno pravo saveznih organa da prisile republike. Savezna država imala je vojsku kojom je mogla da ih prisili ali nije imala pravo na to.
U javnosti je ostalo urezano da nije postojala saglasnost Predsedništva da se to uradi?
– Pisalo se da JNA garantuje ustavni poredak i da se granice obezbede, ali bez odluke Predsedništva SFRJ to se nikada nije moglo desiti. Predsedništvo se nikada nie moglo složiti jer bi naišlo u sukob sa činjenicom da se nije moglo to sprovoti. Jedino da su to nezakonito uradili i sproveli vojni udar. Oped s druge strane vojni udar nije mogao da se izvrši zbog toga što je JNA bila višenacionalna i što je svaki general bio odgovoran svojoj republici, jer treba da se vrati tamo da živi kada se Jugoslavija raspadne. Tako da objektivno to nije bilo moguće. Znate, kod nas se Komunistička partija Jugoslavija zvala tako, ali uvek se govorilo KPJ na čelu sa drugom Titom. To je bilo veoma važno.
Zbog čega?
– Zato što je on donosio odluke o svemu.
On se pitao za sve?
– Tako je. To što su postojali državni organi, ako se nešto ne radi u tom pravcu (Titove želje, a da nije po zakonu), onda je Tito govorio: „Ne možemo se držati zakona kao pijan plota“. Više puta je to govorio i sprovodio odluke onako kako on hoće. Ako na nekom forumu gde treba da se izglasa nešto što je njemu važno, a desi se to da većina odluči drugačije onda Tito kaže: „U revolucionarnom periodu ne može da bude kako većina kaže“. I onda bude kako on kaže. Jednostavno, on samo izgovori: „Mi se nalazimo u revolucionarnoj fazi razvoja još i ne možemo još da poštujemo sva pravila“. Pazite KPJ i savezni organi bili su nula u odnosu na njegove stavove. Tako da možemo reći da je on bio najodgovorniji za sprovođenje te politike, koja je bila politika Komiterne. Ovde se nije obraćala pažnja na to dok se nije desilo to što se desilo.
Zašto se nije obraćala pažnja?
– Zato što se uvek govorilo o čuvanju Jugoslavije, Tito je govorio: „Čuvajte Jugoslaviju kao zenicu oka“. To je bila jedna obična parola i unošenje zablude u narod. Govorio je i o „bratstvu i jedinstvu“, ali nikada nije hteo da govori o tome da je u Hrvatskoj ubijeno više stotina hiljada Srba u Jasenovcu. On, nikada nije bio u Jasenovcu, nikada nije došao u vojni sukob sa Pavelićevim jedinicama. Na Kongresu u Drezdenu 1928. godine napisano je da komunisti treba da sarađuju sa Pavelićem, a ne da idu u sukob s njim.
VIDEO:
Kako je to moguće?
– Da vam kažem, postoji jedna odluka na plenumu u Splitu 1935. godine. KPJ je delimično korigovana odluka iz 1928. godine i Drezdena. Šta se desilo? Hitlerova najezda i opasnost da će okupirati Evropu ujedinila je sve progresivne snage za borbu protiv Hitlera. KPJ se tada našla u situaciji da je donela odluku o rasturanju Jugoslavije, a samim tim i posle rasturanja KPJ na partije u tim republikama koje bi nastale i morala je da u Splitu donese odluku koja je glasila: „Dok traje odbrana od Hitlera, zajednički cela KPJ organizuje se za borbu protiv Hitlerove najezde. kada se to završi, u pogodnom istorijskom trenutku ko god hoće može da izađe iz Jugoslavije“.
Znači sprovesti odluke iz Drezdena?
– Odluke iz Drezdena sprovešće se iza toga za svakoga ko ih bude tražio. Sve je to čekalo, a pogodan istorijski trenutak nastao je kada je rasformiran Varšavski pakt i kada je srušen Berlinski zid. Dokle gosd su postojala dva bloka oni su Jugoslaviju tretirali kao tampon zonu i Jugoslavija im je odgovarala i na neki način su je i jedni i drugi podržavali. Međutim kada je likvidiran Varšavski savez taj trenutak je došao da se ko hoće izađe iz Jugoslavije. Tito i Kardelj su sve to omogućili 1974. godine donošenjem Ustava . U tom Ustavu je napisano da taj akt ne sme niko da krši, da postoji Ustavni sud koji procenjuje šta je ustavno, a šta nije, ali nije napisano kakva prava ima federacija da prisili. Slovenija je onda donela odluku da na njenoj teritoriji ne važe zakoni SFRJ i da neće više da plaća JNA ili za bilo šta drugo. Hrvatska je takođe to uradila, to je praktično otcepljenje. SFRJ je imala vojnu silu da to spreči, JNA je bila spremna ali mi nismo imali način kako to da uradimo.
Šta ste onda uradili?
– Pitali smo najbolje pravnike i tražili mišljenja kako to da uradimo. Rečeno nam je da je to pravna praznina i ona se može rešiti sazivanjem Savezne Skupštine i da protumači kako će se ona popuniti i osigurati poštovanje Ustava. To nije bilo moguće. U Ustavu je takođe napisano da se on može menjati samo ako se sve republike s tim slože. To je svesno napisano znajući da se Slovenija i Hrvatska nikada neće složiti. Tako se nisu složili i sa sazivanjem Savezne Skupštine. Tako da ništa nismo mogli da uradimo. Oni su nastavili sa donošenjem zakona koji su značili otcepljenje.
Iz Vaših reči može se izvesti zaključak da je Jugoslavija ubijena Ustavom iz 1974. godine?
– Ona je ubijena Ustavom. Ve’inski u Jugoslaviji bilo je raspoloženje tada da se očuva zemlja, federativno. Slovenija i Hrvatska predložili su jedan oblik konfederacije koji bi trajao 5 godina koji bi se posle prekinuo ko kako želi.
To je bila tzv labava federacija?
– Nije bilo jasno kakva, već samo da bi se ugovorom prekinuo. Posle 5 godina ovakve republike kakve su, a bile su samostalne srpsko pitanje ne bi ni razmatrale, niti bi se ono više moglo i postaviti. To Srbija i srpski narod naravno da nisu mogli da prihvate. Time bi se automatski odrekli srpskih teritorija.
O kojim srpskim teritorijama se priča?
– Pazite kada je Austrougarska pala, posle Prvog svetskog rata postojali su Srbi, Slovenci i Hrvati. A srpske teritorije su one na kojima su Srbi vekovima živeli. Neko sada kaže da nije bilo određeno šta je čije. Zna se šta je čije. Te teritorije su bile delimično u Hrvatskoj, delimično u BiH. Sada odlukom o gore pomenutoj konfederaciji sve te teritorije ostale bi van Srbije, ali ljudi neće da ostanu tamo. Zbog toga se nije mogla takođe prihvatiti nuđena konfederacija. Kako je došlo do toga da u jednoj državi u kojoj je više ljudi bilo za opstanak federacije, samo još ojačane da se donese takav Ustav koji omogućava raspad.
Kako je došlo do toga?
– Došlo je na taj način jer je kada je odlučeno da se donese novi Ustav, formirana Savezna ustavna komisija na čelu sa Mijalkom Todorovićem. Tito je odmah kazao: „Formiraćemo radnu grupu na čelu sa Kardeljom, pa će oni da urade šta treba“.
Znači li to da su Tito i Kardelj doneli Ustav?
– NJih dvojica su isključili Saveznu Skupštinu i uradili Ustav na 500 stranica, konfuzan, da se ništa nije moglo saznati iz njega. I odluka je da se hitno donese. Nijedan poslanik nije mogao za tako kratko vreme da to razume, tako su na prevaru doneli Ustav i u njemu napisali da ne može da se menja dok se svi ne slože. Sada pitaju mene kako optužuješ Tita da je odgovoran za razbijanje Jugoslavije? Pa razbio ga je tim Ustavom. Slovenija i Hrvatska su još od ulaska u Jugoslaviju, za vreme kralja Aleksandra Karađorđevića želeli su da izađu iz te zemlje. Jer bilo pucanja u Skupštini, jer bilo tada uvođenje diktature jer nije mogao Ustav da se donese? Znate, tu nema nikakve sumnje da je sve Kominterna odlučila, da su poslali Tita da sve to sprovede. Potpuno je nelogično da čovek sa strane dođe i da rukovodi partizanskim jedinicama i to u srpskom narodu koji se vekovima odupirao okupatorima, dok je sa druge strane Hrvatska cela formirala svoju državu NDH.
Kako su Srbi dozvolili da se to sve sprovede?
– Pazite, koji Srbi? To su članovi KP iz Srbije koji nisu imali KP Srbije jer im to Tito nije dozvolio. On je dozvolio svim drugima da imaju svoje KP samo Srbima nije. Takođe nije Srbija imala ni Antifašističko veće narodnog oslobođenja, a svi su ga imali.
Zašto?
– Zato da Srbi ne bi na nekom nacionalnom forumu mogli da razmatraju situaciju i da kažu: „To Srbima ne odgovara“. Tito je imao samo Srbe koji su u CK KPJ i Srbe koji su u AVNOJ-u, oni su dakle delovali kao Srbi, a ne predstavnici Srbije. To je bila jedna zloupotreba i jedan trik, politički kao što je bio i za donošenje Ustava iz 1974. Tito je vrlo vešto sprovodio politiku zbog koje je došao i može se reći da je majstorski obavio svoj zadatak, a Srbi su bili prilično lakoverni, neoprezni i nikada nisu uzimali u obzir da postoji takva odluka iz Drezdenu i da KPJ nikada nije odustala od njega. Kao ni da je Tito došao sa strane. Čak su 1974. godine mogli da glasaju protiv toga Ustava.
Oni to nisu uradili?
– Nisu, ali ako pogledamo istoriju donošenja Titovih odluka nikada nije bilo da se nešto donese ako je Tito bio protiv toga. Ako je bio Tito bio protiv nekog rešenja to bi se onda razmatralo i razmatralo sve dok taj koji je bio protiv ne bi bio smenjen.
Kao na primer Aleksandar Ranković?
– Uzmimo primer Aleksandra Rankovića, Srbi su mu verovali, a on je verovao u Tita. 1963. godine došlo je do rasprave u najužem rukovodstvu TitoKardelj-Ranković, tema je bila: „Kuda će Jugoslavija da ide?“ Da li da prenosi nadležnosti na republike ili da to ostane na savezu. Kardelj je bio za prvo, Ranković za ovo drugo i nisu mogli da se slože. Tito je tu balansirao. Onda je pozvao slovenačko rukovodstvo, to je opet bio trik da traže da Kardelja povuku. Jer ne može navodno nejedinstveno rukovodstvo da bude. Onda je iscenirano da Slovenci demonstriraju protiv povlačenja Kardelja i to javno na ulicama, sa uzvicima da će napustiti Jugoslaviju ako on bude smenjen. Onda je Tito rekao: „Evo i Bakarić podržava Kardelja, ajde da vidimo sa Srbima“. Sve je to ista procedura samo da Srbe prevare. Srpsko rukovodstvo na čelu sa Petrom Stambolićem, Dobrivojem Radosavljevićem i Milentijem Popovićem došlo je kod Tita, onda im je Broz rekao: „Mi nismo u stanju da ovako vodimo državu, ako se nas trojica ne slažemo onda ja ne mogu dalje da vodim državu. Pokušao sam da sa Slovencima vidim da povuku Kardelja, to je ispala buna, podržava ga i Bakarić i ja mislim da je to dovoljan razlog da smenimo Rankovića i nekog drugog da postavimo. Ima i još jedan razlog, a to je – on mene špijunira i želi na silu da me smeni. Ja ću postaviti komisije da sve to ispitaju, a vas molim da postignemo tu saglasnost“. Tito ih je prevario, Srbi su zarad jedinstva pristali, a nisu shvatili da se radi o prelomnom trenutku za razbijanje Jugoslavije. Nisu uočili da postoji takva odluka.
Mislite da je smena Rankovića bila ključna kada su trebali drugačije da reaguju?
– Odluka o rasturanju Jugoslavije nije mogla da se donese ako neko želi da sve nadležnosti budu na svaeznoj državi. Jugoslavija se samo mogla razbiti ako se te nadležnosti prenesu na nivo republike. Kada se to prenese onda nema više Jugoslavije. Znamo sve šta se desilo s Rankovićem na Brionskom plenumu. Od 23 diskutanta 18 je bilo Srba i svi su podržali Tita. Ranković je samo jednu rečenicu rekao: „Druže Tito ja sam bio spreman uvek život da dam za tebe“. On mu je odgovorio: „Sad je prilika“. Dakle to je bilo beskrupulozno. Tako je bilo i sa Nikezićem, Neškovićem, kao i sa svakim ko nije prihvatao njegove ideje, a ne zakon ili odluku partije. Zato sada kada vidim da meni neko kaže kako može da govori protiv Tita nešto, ja kažem da ne govorim ništa protiv njega, već govorim ko je odgovoran protiv rasturanja Jugoslavije. Čovek je imao svoj zadatak i on ga je obavio fenomenalno. Srpski narod ceo i njegova elita, učeni ljudi nisu progovorili ili nisu razumeli. Mi danas vidimo šta se desilo, radio sam bar 30 godina u državnim organima, radio sam i u ekonomiji, a tu je naprimer na svim stvarima dominiralo Kardeljovo stanovište. On je diktirao rasturanje preduzeće na OUR-e i sve odluke je donosio suprotno funkcionisanju tržišta.
Čija je onda odgovornost za slabost u privredi SFRJ i za njeno razbijanje?
– To je odgovornost Tita i Kardelja. Ja govorim KPJ, ali rekao sam na čelu sa drugom Titom. I ja sam bio član partije, diskutujemo svašta i zaključimo da ćemo čuvati Jugoslaviju kao zenicu oka svoga, a radi se suprotno. Srpski narod su optužili da su odgovroni za raspad Jugoslavije, za građanski rat u SFRJ. Srbija i Srbi su doživeli sankcije SBUN, osudu u Hagu svih funkcionera, doživeli smo bombardovanje i otimanje Kosova, doživeli smo da je u svetu formirano stanovište da smo jedan narod koji je nenormalan i necivilizovano i to je ostalo u svesti sveta. Ja sam u svim mojim posetama u inostranstvu govorio istinu o dešavanjuma u Jugoslaviji i šta Srbi zaista rade. Ne možemo mi biti krivi, a onda mi kažu: „Za nas postoji samo jedna činjenica da je SB UN odlučio da ste vi krivi i mi ne idemo dalje od toga“: Svet je tako odlučio, bio je na strani onih koji su razbijali Jugoslaviju, Rusija je bila u kreditima i ekonomski zavisna od Zapada, nije mogla da pomogne. Ja sam razgovarao i sa Gorbačovom i mnogim drugima.
I šta su vam rekli?
– Gorbačov mi je lično rekao, oni rade i na razbijanju SSSR i vas. Pitao sam je l mogu nešto da nam pomognu, a on mi je rekao da nama niko ne može da pomogne. SSSR je bio toliko zadužen da nije mogao da vraća ni rate koje dospevaju. Dakle Rusija je bila u potpunoj zavisnosti. Ja zato ponavljam, da samo govorim činjenice koje govore ko je donosio odluku, kako je razbijena Jugoslavija, a da su Srbi bili žrtva. Izgubili smo teritorije na kojima smo vekovima živeli. To mora da se pokaže šta je istina.
Mnogi se ne slažu sa vama i kažu da branite Slobodana Miloševića koji je rasturio Jugoslaviju, a ne Tito?
– Ja ne branim Miloševića, njega nisam ni pomenuo. Možda negde jesam, ali Slobodan Milošević je posledica Titove politike. Brozova politika je bila odvajanje Kosova od Srbije i pripajanje Albaniji. Tu politiku je sistematski pomogao davanjem privilegijama Albancima koji su iz Albanije prelazili na Kosovo da bi im se povećao broj. Dao im je više vlasti, jer su prvo bili oblast, pa pokrajina pa članica federacije. Oni su na osnovu te vlasti koju su dobili počeli da proganjaju Srbe. Srbija je prestala da ima bilo kakve nadležnosti. To je bila Titova politika, a Milošević se pojavio u situaciji kada su Srbi masovno ustali protiv takvog položaja. Neko je morao tu da se rodi i da predvodi Srbe. Jer oni koji su bili pre Miloševića govorili su dobro je to i sve su gurali pod tepih. Milošević je posledica svega toga jer je narod ustao i tražio da se promeni Ustav i da se omogući Srbiji da interveniše. On je tu postao vođa. Nije Milošević izazvao raspad Jugoslavije nego je politika uništavanja Jugoslavije i odvajanje Kosova od Srbije izazvalo revolt naroda. Milošević je pokušao da uradi maksimalno, ali nije on izazvao raspad Jugoslavije, već je taj raspad proizveo njega.
(espreso. rs)
