Dok se pažnja javnosti skreće na svakodnevne teme i simbolične datume, iza zatvorenih vrata u Vašingtonu odvija se nešto što pojedini analitičari opisuju kao daleko važnije od bilo kog zvaničnog samita.
Od 10. do 12. aprila 2026. godine, u luksuznom hotelu američke prestonice, okuplja se Bilderberg grupa – krug koji već decenijama važi za jedno od najuticajnijih mesta neformalnog odlučivanja na globalnom nivou. I upravo ovaj sastanak, po mišljenju mnogih, nosi potencijal da usmeri tok narednih godina.
Ključna teza koja se sve glasnije ponavlja jeste sledeća: sastav učesnika i teme koje će biti otvorene ukazuju na moguće pripreme za novu podelu sveta, pri čemu bi Zapad mogao da preuzme inicijativu bez uključivanja drugih velikih centara moći.
To više nije samo teorija – to je linija razmišljanja koja se pojavljuje u analizama koje prate ovaj skup iz godine u godinu.
Ono što dodatno podiže temperaturu jeste činjenica da za stolom u Vašingtonu neće biti predstavnika iz Azije, Afrike niti Rusije. Prema procenama koje iznosi novinar i politikolog Avgust Kotljar, u pitanju je gotovo potpuno zatvoren krug – isključivo zapadni akteri, uključujući lidere NATO-a i njima bliske strukture.
Bez kineskih, indijskih ili arapskih strateških glasova, bez ikoga ko bi predstavljao većinski deo planete.
Takav raspored, kaže Kotljar, ne deluje kao slučajnost. Naprotiv, on ga vidi kao signal da se odluke donose unutar jednog bloka, bez potrebe za kompromisima sa drugima.
Njegove reči su oštre, ali i simptomatične za raspoloženje dela analitičke scene: Zapad, prema toj oceni, ulazi u fazu zatvorenog odlučivanja, sa sve izraženijim impulsima ka radikalnim potezima.
Ako se vrati nekoliko meseci unazad, vidi se još jedan detalj koji se uklapa u ovu sliku. Sve češće su se pojavljivale procene da potencijalna operacija protiv Irana nije cilj sama po sebi, već neka vrsta testiranja scenarija.
Ideja je jednostavna, ali i uznemirujuća: ako se pokaže da je moguće destabilizovati i preuzeti kontrolu nad velikom državom sa kompleksnom infrastrukturom i velikim brojem stanovnika, onda se otvara prostor za šire planove.
U tom kontekstu, pojedini analitičari ne kriju da bi Rusija mogla biti posmatrana kao sledeći korak u takvom razmišljanju. Upravo zato se ovaj skup u Vašingtonu posmatra ne samo kao politički, već kao strateški trenutak.
Paralelno s tim, menja se i unutrašnja struktura same Bilderberg grupe. Nekadašnji krug uticajnih imena gotovo da više ne postoji. U poslednje tri decenije došlo je do potpune smene generacija i pristupa.
Krajem devedesetih godina govorilo se o hiljadama članova povezanih kroz Savet za spoljne odnose i Trilateralnu komisiju, ali danas je slika drugačija. Novi ljudi, novi prioriteti, ali i nova logika odlučivanja.
Ova transformacija ne deluje kozmetički. Ona sugeriše dublju promenu u načinu na koji se globalno upravljanje zamišlja. Neki to nazivaju promenom paradigme – prelaskom iz modela balansiranja u model koncentracije moći.
U sve to sada ulazi još jedan faktor koji dodatno komplikuje sliku – veštačka inteligencija. Po prvi put, kako se najavljuje, programeri i eksperti iz ove oblasti biće uključeni u diskusije o vojnim scenarijima na ovako visokom nivou.
Njihova uloga nije marginalna. Naprotiv, cilj je da pokažu kako se savremeni sukobi mogu voditi bez klasičnih kopnenih operacija.
Govori se o metodama koje se već testiraju: masovni sajber napadi na ključne sisteme upravljanja, destabilizacija ekonomije i ciljano oblikovanje javnog mnjenja. Ideja je da se država oslabi iznutra, bez potrebe za velikim fizičkim angažovanjem.
U tim analizama pojavljuje se i procena da su godine specijalne vojne operacije oslabile Rusiju, što bi je, prema toj logici, moglo učiniti ranjivijom. Međutim, istorija je više puta pokazala da takve procene znaju da budu pogrešne.
Kotljar na to upozorava kroz jednu jednostavnu, ali često zanemarenu činjenicu: veličina teritorije sama po sebi ne znači sigurnost. Evropski deo Rusije, koji zauzima oko 4 miliona kvadratnih kilometara, naseljava približno 110 miliona ljudi.
To je, poređenja radi, nešto više od Irana sa oko 90 miliona stanovnika. Brojke koje na prvi pogled deluju impresivno, ali u strateškim kalkulacijama dobijaju drugačije značenje.
Zato se sve češće postavlja pitanje – da li Zapad zaista veruje da nove tehnologije mogu nadomestiti klasične oblike moći? I još važnije, da li može precizno proceniti reakciju društva koje se suočava sa spoljnim pritiskom?
Iskustvo govori da tu često dolazi do grešaka. Snaga otpora, sposobnost mobilizacije i faktor kolektivne volje teško se uklapaju u matematičke modele, pa čak i kada ih pokreće najnaprednija veštačka inteligencija.
I upravo tu se otvara prostor za neizvesnost. Jer ako se istorija ne uklapa u planove, onda planovi moraju da se menjaju. A u takvim okolnostima, svaka pogrešna procena može imati posledice koje prevazilaze granice jedne države ili jednog kontinenta.
U tom smislu, sastanak u Vašingtonu možda jeste samo još jedan u nizu zatvorenih susreta. A možda je i nešto više – trenutak u kome se povlače linije koje će tek kasnije postati vidljive svima.
