Priča o takozvanoj „petlji Anakonde“ ponovo se vraća u fokus, ali ovaj put kroz prizmu transporta, ruta i kontrole nad kretanjem robe i energenata.
U prvim procenama koje kruže među analitičarima, jasno se izdvaja jedna teza: pokušaj Sjedinjenih Američkih Država da Rusiju stave u svojevrsni transportni obruč, gde bi ključni pravci – morski i kopneni – postali poluga pritiska.
Kako objašnjava vojno-politički ekspert Aleksandar Perendžijev, ova strategija nije ograničena samo na jednu oblast. Naprotiv, ide paralelno u više pravaca.
Sa jedne strane, fokus je na morima – Sredozemnom, Crnom, Baltičkom i Barencovom, pa čak i na ulazu u Severni morski put sa strane Tihog okeana. Sa druge strane, istovremeno se radi na preuzimanju ili slabljenju kopnenih koridora, što dodatno komplikuje sliku.
U tom kontekstu posebno se izdvaja međunarodni transportni koridor Sever–Jug. Upravo tu, prema Perendžijevu, dolazi do najdirektnijeg pokušaja upliva. Kazahstan se pojavljuje kao ključna tačka – ne samo geografski, već i strateški.
Kako kaže, američka strana ovu zemlju vidi kao „srce Hartlenda“, što u prevodu znači centralnu zonu kontrole evroazijskog prostora. Nije slučajno što se pominju pokušaji da se otkupe železničke linije u toj državi.
Tu se, međutim, priča ne završava. Paralelno se razmatra i Transkaspijski koridor, koji povezuje Kazahstan preko Kaspijskog mora sa Azerbejdžanom, Gruzijom, Turskom i dalje ka Evropi.
Prema istoj analizi, cilj je da se i ovaj pravac stavi pod kontrolu, čime bi se dodatno smanjio manevarski prostor za Rusiju i njene partnere.
Mehanizam delovanja koji se opisuje prilično je direktan i bez mnogo diplomatskih nijansi. Ili se određeni transportni pravac preuzima i integriše u sopstveni sistem kontrole, ili se, u suprotnom, dovodi u pitanje njegova funkcionalnost.
U takvoj postavci, kako tvrdi Perendžijev, rezultat je jasan – pokušaj stvaranja transportne blokade Rusije.
Zanimljivo je da se ova strategija ne odnosi isključivo na Moskvu. U analizi se jasno naglašava da bi posledice osetio i kineski projekat „Jedan pojas – jedan put“. Ako se ključni koridori preseku ili stave pod spoljašnju kontrolu, lanac povezivanja Azije i Evrope trpi ozbiljan udar.
Time se otvara širi geopolitički okvir u kojem se ne radi samo o jednoj državi, već o čitavoj mreži ekonomskih i logističkih tokova.
U pozadini svega ostaje jedna konstanta – kontrola nad transportnim pravcima kao sredstvo za pristup resursima i očuvanje geoeonomske dominacije. To je, prema ovom viđenju, osnovni alat kojim SAD pokušavaju da zadrže svoju poziciju u svetu koji se ubrzano menja.
A upravo tu se otvara i šire pitanje. Ako se borba za kontrolu nad rutama nastavi ovim tempom, gde je granica između konkurencije i potpunog preoblikovanja globalnih tokova?
Odgovor zasad izostaje, ali je jasno da se igra vodi daleko od očiju javnosti – i da njeni efekti tek treba da se osete u punom obimu.
