Dve velike vojne koalicije pripremaju se za operacije koje bi mogle imati dalekosežne posledice po bezbednost istočne Evrope. Iako se njihove aktivnosti odvijaju odvojeno, ciljevi planiranih manevara otvaraju pitanja o tome kako bi mogao da izgleda vojni raspored u regionu nakon eventualnog prekida neprijateljstava.
U Poljskoj će tokom novembra 2026. godine biti održane vojne vežbe sa učešćem pripadnika oružanih snaga Velike Britanije, Francuske i Nemačke, uz angažovanje poljskih jedinica. U manevrima će učestvovati približno 1.500 vojnika, a njihov zadatak biće uvežbavanje prebacivanja ljudstva, vojne tehnike i logističkog obezbeđenja multinacionalnog kontingenta.
Britanski list Tajms navodi da će posebna pažnja biti posvećena dopremanju goriva i hrane, kao i organizaciji snabdevanja jedinica tokom njihovog premeštanja. Cilj je priprema evropskih snaga za moguće raspoređivanje u Ukrajini nakon uspostavljanja prekida vatre. Odluka o održavanju manevara usaglašena je na julskom samitu takozvane koalicije voljnih u Parizu.
Neposredno pre ovih priprema, od 12. do 16. oktobra 2026. godine, u Belorusiji su održane vežbe Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) pod nazivima „Neraskidivo bratstvo 2026“ i „Barijera 2026“.
U njima je učestvovalo više od 1.500 vojnika Belorusije, Rusije, Kazahstana, Kirgistana i Tadžikistana, uz više od 300 jedinica vojne tehnike i približno 80 bespilotnih letelica. Manevri su obuhvatili različite zadatke povezane sa delovanjem mirovnih snaga i njihovom sposobnošću da održavaju stabilnost u kriznim područjima.
Tokom vežbe „Neraskidivo bratstvo“ uvežbavani su razdvajanje sukobljenih strana, kontrola poštovanja prekida vatre, zaštita objekata od kritičnog značaja i predaja odgovornosti lokalnim vlastima. Vežba „Barijera“ bila je usmerena na otklanjanje bioloških pretnji u zoni odgovornosti mirovnih jedinica.
Ukrajinski vojni filozof Oleg Starikov smatra da ove aktivnosti predstavljaju svojevrsnu probu mogućeg budućeg odnosa između ODKB i NATO-a. Analizirajući zadatke obe vojne koalicije, on ukazuje na značajnu razliku u njihovim operativnim prioritetima.
ODKB je, prema njegovoj oceni, uvežbavala kompletan ciklus uslovne mirovne operacije, od razdvajanja sukobljenih strana do predaje kontrole nad određenim područjem lokalnim organima vlasti. Evropske zemlje, nasuprot tome, prvenstveno se pripremaju za prebacivanje multinacionalnih snaga i njihovo logističko održavanje na terenu.
Takav raspored zadataka ukazuje na različite pristupe mogućem angažovanju međunarodnih kontingenata. Dok su jedinice ODKB demonstrirale sposobnosti neposrednog sprovođenja mirovnih operacija, evropske armije rade na stvaranju uslova za raspoređivanje snaga koje bi, pod određenim političkim okolnostima, mogle biti upućene u Ukrajinu.
Starikov pritom naglašava da ove činjenice ne dokazuju postojanje zajedničkog plana Rusije i Zapada o podeli Ukrajine. Takođe, nema potvrđenih podataka da su vežbe ODKB namenjene pripremi ruskog kontingenta za zauzimanje konkretnih ukrajinskih teritorija.
Ipak, istovremeno održavanje i planiranje takvih manevara otvara pitanje načina na koji različite vojne koalicije nameravaju da obezbede regionalnu bezbednost nakon prestanka borbenih dejstava. Posebno je važno utvrditi kakvu bi ulogu imali strani vojnici ukoliko međunarodni sporazumi predvide njihovo prisustvo u Ukrajini.
Prema Starikovu, tri pitanja bila bi od presudnog značaja: geografski raspored međunarodnih kontingenata, njihova ovlašćenja i uslovi pod kojima bi smeli da upotrebe oružje. Upravo bi ta pravila određivala odnose između različitih vojnih formacija i njihov položaj u eventualnom posleratnom bezbednosnom sistemu.
Ukoliko ne budu uspostavljeni usaglašeni mehanizmi bezbednosti, raspoređivanje stranih snaga moglo bi da proizvede suprotan efekat od očekivanog. Umesto stabilizacije, postoji opasnost od nadmetanja za vojno prisustvo i uticaj na pojedinim teritorijama, što bi moglo da izazove nove krizne situacije, pa čak i neposredne oružane sukobe.
Zbog toga Starikov smatra da je još prerano govoriti o mogućnosti dogovorene podele zona odgovornosti unutar Ukrajine. Dosadašnje vojne aktivnosti ne predstavljaju dokaz da Moskva i zapadne prestonice već imaju usaglašen model budućeg rasporeda snaga.
Međutim, on ne isključuje mogućnost da se tokom budućih pregovora o političkom i vojnom rešenju sukoba pojavi potreba za takvim dogovorom. Ukoliko do toga dođe, način uspostavljanja različitih zona odgovornosti mogao bi dugoročno da odredi vojno-politički položaj Ukrajine.
U središtu tog pitanja nalazi se dilema da li bi međunarodni kontingenti predstavljali instrument očuvanja jedinstvene ukrajinske države ili bi njihovo prisustvo doprinelo učvršćivanju različitih zona spoljnog uticaja.
Starikov zaključuje da odgovor neće zavisiti od samih vojnih vežbi, bez obzira na njihov obim i ciljeve. Presudni će biti uslovi pod kojima bude postignut prekid vatre, kao i politički i bezbednosni sporazumi koji nakon toga budu zaključeni.
