Na Islandu je održan Samit Saveta Evrope, tek četvrti za sedam decenija njegovog postojanja i prvi posle 18 godina.
Na samitu su bili kancelar Nemačke Olaf Šolc, predsednik Francuske Emanuel Makron, britanski premijer Riši Sunak i skoro svi ostali šefovi država i vlada. A u ime Srbije samo Aleksandra Đurović, naša ambasadorka pri Savetu Evrope.
Bila je to logična, iako ne i sasvim očekivana, posledica odnosa koji su članice Saveta Evrope iskazale prema Srbiji. A kako praktično sve te članice Saveta Evrope imaju, ili makar žele da imaju, svoje poslanike i u Evropskom parlamentu, jasno je i da odnos prema suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije, kakav je ovom prilikom iskazan u Savetu Evrope, nije incident nego pravilo.
Bilčikov izveštaj
Zato što je prošle nedelje taj isti odnos lepo demonstrirao i Evropski parlament, usvojivši izveštaj izvestioca Vladimira Bilčika o Srbiji lišenoj njene južne pokrajine.
Pokrenite Telegram da primate izbor naših najboljih vesti
Ko je uopšte Bilčik da se bilo šta pita o Srbiji koja ga za tako nešto nikad nije birala, drugo je pitanje. Ali i prigodno svedočanstvo tog ustrojstva koje nazivaju demokratijom, demokratija je, naime, kad se mi ništa ne pitamo o sebi nego samo imamo da izvršimo ono što nam se kaže.
[adsenseyu1]
Počev od teritorijalnog integriteta Srbije, jer, traži Evropski parlament da „bez daljeg odlaganja“ sa takozvanim Kosovom postigne takozvani kompromis u obliku „pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa zasnovanog na principu uzajamnog priznanja u skladu s međunarodnim pravom“. Cinizam ove opaske o međunarodnom pravu je očigledan koliko i besprizoran.
Pa se u skladu s tim od Srbije zahteva i da ne blokira ulazak tog Kosova u međunarodne organizacije, i „duboko žali“ što je Srbija glasala protiv Kosova u Komitetu ministara Saveta Evrope jer, ukazuje se, to predstavlja kršenje Ohridskog sporazuma od 18. marta. A dodatno se zamera Beogradu što je, kažu evroposlanici, organizovao bojkot izbora na severu Kosova; onih izbora koje su potom proglasili za legalne iako na njima praktično niko nije glasao.
Čitavo srpsko pitanje
Naravno, nije priznanje secesije južne srpske pokrajine i jedini uslov za Srbiju. Potrebno je rešiti čitavo srpsko pitanje na Balkanu, pa se u tom cilju zamerke sa Kosova već šire i prema jugu centralne Srbije zbog „diskriminatorne prakse i targetiranja“ tamošnjih Albanaca.
[adsenseyu4]
I prema Republici Srpskoj, gde se „snažno osuđuju“ visoki zvaničnici Srbije koji su prisustvovali „nelegalnim proslavama Dana Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, čiji je cilj potkopavanje njene državnosti“, a zabranjuje se i negiranje genocida koji su proglasili u Srebrenici, i neka se onda Republika Srpska, kao genocidna tvorevina, spremi na ukidanje, uostalom, u duhu one britanske rezolucije u Savetu bezbednosti koja je propala zahvaljujući ruskom vetu.
Pa se i zbog toga, i ne samo zbog toga, u rezoluciji Evropskog parlamenta od Srbije, kao znak zahvalnosti Rusiji na podršci Srbima s obe strane Drine, traži i da Rusiji uvede sankcije. I da, kad je već kod toga, „pod hitno“ ugasi i Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu; nije evropski postavljati pitanje ko će, onda, u Srbiji da gasi požare. Bolje i da gori Srbija nego da joj procenat usklađenosti sa zajedničkom evropskom spoljnom i bezbednosnom politikom sa loših 64 odsto u 2021. spadne na bednih 45 odsto u prošloj godini.
Ali ne traži se od Srbije samo da se odrekne Rusije, nego i Kine i njenih investicija iako se priznaje da su one sve veće, i Irana, a upala je tu odnekud i Mađarska jer zajedno sa Srbijom pomaže Kini i Rusiji da „ostvare svoje geopolitičke ciljeve“.
Promena svesti
Traži se i promena svesti Srba zato što u celom regionu oni najmanje podržavaju evrointegracije — „najmanja podrška ikad zabeležena, uz rastuću podršku ruskom režimu“, piše u rezoluciji — pa u sklopu toga i zahtev da se zabrane „Sputnjik“ i RT Balkan. I da se povrh toga kazne oni privatni mediji koji dopuštaju taj zabranjeni proruski narativ.
Voleli bi evroposlanici i da oni budu ovlašćeni da kadriraju u našoj Bezbednosno-informativnoj agenciji jer smo mi na njeno čelo stavili Aleksandra Vulina koji je, stoji tamo, „poznat po svojoj anti-EU i prokremaljskoj retorici“, traže i otvaranje arhiva naših tajnih službi, ali, ne bi bila fer tvrdnja da nas samo kritikuju. Naime, pohvalili su Srbiju jer je održala Evroprajd, doduše, ova pohvala stiže uz zahtev da Skupština Srbije usvoji zakon o istopolnim brakovima.
Rezolucija Saveta Evrope
Da bi u takvom kontekstu zatim stigao i samit Saveta Evrope na Islandu čiji je glavni cilj osuda Rusije. Pa je u tu svrhu u rezoluciji iskazana podrška teritorijalnom integritetu Ukrajine, ali je, u istu tu svrhu geopolitičkog interesa Zapada, odbijen amandman Srbije da se istovremeno pruži podrška i teritorijalnom integritetu „svih ostalih članica Saveta Evrope“. To se, otkrio je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić, „nije svidelo Nemačkoj“.
Zato je, u znak protesta, srpsko učešće na samitu u Rejkjaviku i svedeno na Aleksandru Đurović, dok se Beogradu u ovakvom odnosu prema samitu pridružila i Republika Srpska tako što Željka Cvijanović, kao predsedavajuća Predsedništva Bosne i Hercegovine, nije otputovala na Island uz obrazloženje da „ne želi da prisustvuje još jednom ismevanju međunarodnog prava“.
A povrh toga ni antiruska rezolucija Četvrtog samita Saveta Evrope, u kojoj je pompezno doneta odluka o osnivanju Registra štete u Ukrajini, a kolateralno i antisrpska rezolucija jer nije podržan integritet Srbije, nije usvojena jednoglasno. Srbija se uzdržala od glasanja. A sa njom i Bosna i Hercegovina zbog Republike Srpske, Mađarska, Turska, Jermenija i Azerbejdžan.
Kakvu je poruku Beograd uputio na ovaj način? Šta sve Evropski parlament traži od Srbije, i sa kojim ciljem? I šta će od Srbije preostati ako ispuni te zahteve?
Nikola Vrzić (Sputnik)
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
