Rat Ruske Federacije i Ukrajine traje već mesec i po dana. I pored dostignuća u oblasti elektronskih komunikacija, nikada nije bilo tolikog odsustva pouzdanih informacija o dešavanjima na ratom zahvaćenom području. Posebno se uočava nedostatak vojnih procena situacije
Ruska Federacija je vojnom intervencijom u Ukrajini 24. februara 2022, sprečivši ukrajinsku stranu u nameri izvođenja napadne operacije na Donbas, i to preduhitrivši je, prema nezvaničnim izvorima, za samo nekoliko časova. Time su Rusi praktično demonstrirali načelo da se „pogledom unapred“ i preventivnim delovanjem neprijatelj pretiče. Drugim rečima, primenili su postupak koji je u ruskoj vojnoj terminologiji poznat pod nazivom opereženie.
Službeni ruski naziv kampanje je Specijalna vojna operacija, pri čemu su demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine proklamovani kao njeni glavni ciljevi. Očigledno da je operacija dugo i detaljno planirana, kao i vreme njenog početka, čemu su prethodile masovne vežbovne aktivnosti u zapadnom delu Ruske Federacije i južnom delu Belorusije.
Pratite nas na mreži VKontakte bez cenzure – OVDE
Krupne propuste ukrajinskog rukovodstva u pripremama za rat ruska strana vešto je iskoristila i dvostranim obuhvatom, sa severa iz Belorusije i s juga iz pravca Krima, postigla strategijsko iznenađenje, koje je na operativnom i taktičkom nivou eksploatisala kroz neprekidnu inicijativu, kao ključnim faktorom svoje prednosti.
Oružane snage Ukrajine su nakon puča na Majdanu 2014. godine, izvodeći antiterorističku operaciju u Donbasu, pretrpele niz poraza od vojnih snaga dve otcepljene republike. Poslednjih nekoliko godina one su reorganizovane, obučavane i opremane po standardima NATO-a, pripremajući se za konačno ovladavanje delovima teritorija pod kontrolom otcepljenih republika, a koji su do 24. februara 2022. iznosili oko 30 odsto regiona Donjecka i Luganska.
Duž operacijskih pravaca koji vode ka Donbasu, pripremajući napadnu operaciju, koncentrisali su svoje najelitnije jedinice i u armirano-betonskim fortifikacijskim objektima utvrdili snage jačine 13 brigada, sa oko 60.000–70.000 ljudi svrstanih u Operativnu grupu „Svoboda“.
Ukrajina nije u potpunosti izvršila sve potrebne pripreme za rat, pri čemu se stiče utisak da nisu uzeli u obzir mogućnost da će Ruska Federacija pružiti neposrednu vojnu podršku dvema otcepljenim republikama. U periodu neposredne ratne opasnosti ukrajinska strana nije izvršila raseljavanje, mobilizaciju, koncentracijski razvoj i sve ostale sveobuhvatne pripreme zemlje za totalni rat. Najverovatnije nisu raspolagali potpunim obaveštajnim podacima o stvarnim ruskim namerama.
Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
Eksploatišući postignuto strategijsko iznenađenje, Oružane snage Ruske Federacije, svrstane u 120 bataljonskih taktičkih grupa mešovitog sastava, s visokim nivoom logističke autonomnosti, brzim manevarskim dejstvima i uz masovnu upotrebu taktičkih desanata, s neprekidnim izvođenjem udara visokopreciznim raketnim oružjem po celoj dubini teritorije Ukrajine, stvorile su utisak da im je glavni cilj zauzimanje gradova Kijev, Harkov i Odesa.
Odnos snaga
Uz to, sve vreme izvođenja Specijalne operacije na akvatoriji ispred Odese Crnomorska flota je angažovala desantne brodove, čiji broj je ukazivao da je u gotovosti pomorski desant jačine brigade mornaričke pešadije. Ako se broju angažovanih pripadnika Oružanih snaga Ruske Federacije doda i brojno stanje vojnih snaga dve otcepljene republike, ruska strana je Specijalnu operaciju otpočela sa oko 190.000 vojnika.
Oružane snage Ukrajine sa oko 200.000 vojnika svrstanih u 35 brigada, od kojih pet u strategijskoj rezervi, uz to i sa još oko 100.000 pripadnika teritorijalne odbrane i 900.000 pripadnika u rezervi, opredelile su se za odsudnu odbranu Operativne grupe „Svoboda“ (zona odbrane širine oko 250 i dubine oko 100 kilometara), kao i snaga na jugu, pre svega u Marijupolju.
Pogrešna procena
Glavni cilj ukrajinske strane bilo je vezivanje glavnih ruskih snaga na istoku radi sprečavanja zauzimanja tri najveća grada u Ukrajini.
Najverovatnije da je ruska strana imala suprotnu nameru – vezivanje što jačih ukrajinskih snaga u odbrani gradova Kijev i Harkov radi ispoljavanja težišta na jugu, pre svega zauzimanjem Marijupolja, omogućavanja najkraće kopnene veze Krima i Donbasa, uspostavljanja kontrole nad nuklearnom elektranom Energodar i širim prostorom Nikolajeva i Krivog Roga, kao i omogućavanja snabdevanja Krima pijaćom vodom preko Severnokrimskog kanala, a sve radi stvaranja uslova za potpuni obuhvat i dovođenje u okruženje, a kasnije i uništenje Operativne grupe „Svoboda“ u Donbasu.
Prema nepotvrđenim informacijama ukrajinsko rukovodstvo je insistiralo na odsudnoj odbrani ove grupacije, i to radi sprečavanja zauzimanja preostalih delova oblasti Donjecka i Luganska (oko 70 odsto) od vojnih snaga dve otcepljene republike i uspostave njihove teritorijalne celovitosti.
Da su snage Operativne grupe „Svoboda“ u prve tri sedmice rata pokušale sa izvlačenjem prema zapadu radi zaposedanja linije na reci Dnjepar, bez obzira na potrebu savlađivanja velikog odstojanja od oko 200 kilometara i moguće velike gubitke koje bi pretrpele na otvorenom prostoru od ruske taktičke avijacije i taktičkih desanata, verovatno bi deo njih uspeo u nameri.
Takva situacija stvorila bi probleme ruskoj strani i onemogućila dostizanje proklamovanih ciljeva Specijalne operacije, jer je suština ukrajinske strategije u ovom ratu bila vezivanje odbrane za velike gradove. Time bi se gradovi na istočnoj obali Dnjepra, poput Dnjepropetrovska i Zaporožja, pojavili kao velika prepreka ruskoj strani. Međutim, ukrajinsko rukovodstvo bilo je prinuđeno da iz političkih razloga u Donbasu žrtvuje najkvalitetniji operativni potencijal svojih oružanih snaga.
Oružane snage Ruske Federacije, iako su u pojedinim momentima gubile na tempu zbog gubitaka, blokade gradova i obezbeđenja humanitarnih situacija, sve vreme su kao svoju najveću prednost imale već pomenutu inicijativu. One nisu zauzimale teritoriju, posedale zone i linije, već su dubokim i brzim uklinjavanjima po pravcima i objektima, izbegavajući frontalne sukobe, uz udare u krila i bokove ukrajinskih snaga, uspele neprijatelju da razvuku front na 3.000 kilometara. Na taj način ukrajinskom Generalštabu sve vreme su bile „vezane ruke“, bez mogućnosti za inicijativu, pogotovo za intervenciju ka istoku.
Urušavanje sistema komandovanja
Istovremeno, ruska strana je neprekidno vršila udare visokopreciznim raketnim naoružanjem po celoj teritoriji Ukrajine, i to po otkrivenim vojnim ciljevima, vojnim fabrikama, skladištima, aerodromima, komandnim mestima, centrima veze i centrima za prijem i pripremu stranih plaćenika, konstantno umanjujući vojnu moć Oružanih snaga Ukrajine.
Uz urušavanje sistema komandovanja, ukrajinskoj strani je u prvih mesec dana rata uništeno više od dve trećine aviona, bespilotnih letelica, tenkova i transportera i više od polovine helikoptera, artiljerijskih sistema (cevnih i raketnih) i sistema PVO kratkog i srednjeg dometa.
Ruska strana je sve vreme rata imala prevlast u vazdušnom prostoru (mada ne i potpunu, kako se tvrdilo). Zbog propusta ukrajinske strane tokom priprema za rat, a u vezi sa strategijskim razvojem, kao i zbog drugih, već pomenutih problema, jedno od rešenja bilo je i pokušaj (zakasneli) organizacije gerilskog rata. To je bio razlog za masovnu podelu naoružanja civilima, angažovanje stranih plaćenika i uvoženje naoružanja sa Zapada, prvenstveno prenosnih sistema za POB i PVO. Ruska strana je najmanje u tri navrata visokopreciznim raketnim udarima uništila tri grupe od po 100 plaćenika, što je imalo demorališući efekat po ovu kategoriju. Rusija nije uspela da adekvatno reaguje na masovan uvoz naoružanja, ili joj to trenutno nije prioritet.
Novi koncept ratovanja
Vojna moć svake legalne oružane sile sastoji se od tri komponente: moralne, fizičke i konceptualne. Suština ruskog uspeha je u konceptualnoj komponenti, pa tek onda u moralnoj i delom u fizičkoj (samo u tehničkom delu, iako su po nekim izvorima Rusi upotrebili samo 12 odsto naoružanja i vojne opreme kojim raspolažu). Ukoliko bi se teoretski uzeo u obzir potreban odnos snaga u ljudstvu, ruska strana nije smela ni započinjati operaciju.
Nakon završetka rata teorija ratne veštine i njene grane (nauke odbrane) strategija, operatika i taktika dobiće brojna nova saznanja, kako zbog načina izvođenja Specijalne operacije od strane Oružanih snaga Ruske Federacije, tako i po njenim rezultatima.
U napadnim dejstvima „školski“ odnos snaga na manevarskom zemljištu (a ukrajinsko je upravo takvo) trebalo bi da bude 3:1 u korist napadača, pri čemu se sličan odnos očekuje i kad su u pitanju gubici. U dosadašnjem toku rata odnos sukobljenih snaga bio je oko 1:1, dok su gubici u ljudstvu na ukrajinskoj strani, po svemu sudeći, do sada znatno veći u odnosu na ruske, koja je prevazišla krizu trpljenja povećanih gubitaka, i od sada pa do kraja rata može se očekivati povećanje broja izbačenih iz stroja na ukrajinskoj strani.
I kod ruske strane se tokom izvođenja Specijalne operacije mogu uočiti određene greške. Čini se da obaveštajna procena o načinu reagovanja pripadnika Oružanih snaga Ukrajine i proruskog stanovništva nije bila adekvatna, u smislu pridobijanja naklonosti. Iz tog razloga u početnom delu izvođenja operacije ruske snage izbegavale su prekomernu upotrebu žive sile i civilne žrtve, što je za posledicu imalo njihove povećane gubitke. Najverovatnije da je osmogodišnji period agresivne rusofobije i sistematskog zastrašivanja i progona ruskojezičnog stanovništva kao posledicu ostavio strah od odmazde i potpunu pasivnost.
Ruski gubici su, takođe, usledili i kao posledica opisanog načina borbenih dejstava s dubokim prodorima u dubinu neprijateljske teritorije i pri marševanjima. To je i razlog za naknadno uvođenje drugorazrednih jedinica poput Rosgvardije (bivše Unutrašnje vojske), čečenskih i osetinskih dobrovoljaca, s osnovnom namenom njihovog angažovanja u borbenom i marševskom obezbeđenju, blokadi i kontroli teritorije, radi smanjivanja gubitaka glavnih ofanzivnih snaga i omogućavanja njihovih daljih dejstava.
Donbaski kotao
Nakon mesec i po dana brojne nedoumice u vezi s jačinom ruskih snaga i rezervi, fazama operacije i načinom dostizanja proklamovanih ciljeva razrešavaju se postepenim prenošenjem težišta ruskih dejstava na jugoistok i istok, i posebno saopštenjem ruskih zvaničnika posle pregovora u Istanbulu o povlačenju ruskih snaga s kijevskog i černigovskog pravca.
Nakon pada Marijupolja ruske snage će imati 100.000 vojnika za konačno stvaranje Donbaskog kotla. To znači jednovremeno zatvaranje s juga i sa severa, uz već postojeće potiskivanje i rasecanje sa istoka, severoistoka i jugoistoka. To je ujedno i momenat uvođenja svežih ruskih snaga.
Procena je da se ne radi o rezervama već o snagama drugog operativnog ešelona (rezerve i ešeloni nisu isto), čiji će zadatak najverovatnije biti posedanje istočne obale Dnjepra i stvaranje spoljnog prstena oko obruča koji će se u narednim danima zatvoriti oko Operativne grupe „Svoboda“, a radi sprečavanja ukrajinske intervencije sa zapada. Imajući u vidu stepen utvrđenosti snaga Operativne grupe „Svoboda“, kao i činjenicu da je njihov prvobitni zadatak bio napadna operacija, one su najverovatnije bile popunjene s najmanje pet do šest borbenih kompleta municije i dva do tri punjenja rezervoara.
S obzirom na to da su u proteklih mesec i po neprekidno izvršavale borbena dejstva, da i dalje učestvuju u artiljerijskim kontrabatiranjima i granatiraju naseljena mesta, zaključuje se da još uvek nisu ostale bez municije i goriva i da su imale snabdevanje sa zapada. U uslovima intenzivnih borbi i izolacije zone operacije s ruske strane, što upravo počinje ovih dana i podrazumeva prekid dotura, ova grupacija će najverovatnije u narednih 15 do 20 dana ostati bez municije i goriva.
Upotreba Kinžala
Imajući u vidu izrazitu anglomeraciju zone odbrane Operativne grupe „Svoboda“, s nepreglednim nizom uzastopnih otpornih tačaka čije bi zauzimanje iziskivalo velike gubitke napadača, može se očekivati da će se ruska strana uzdržavati od upotrebe pešadije i da će, pored prodora, rasecanja i stvaranja novih manjih kotlova, vršiti masovne i snažne raketne udare po ukrajinskim snagama dok na taj način ne izdejstvuje njihovu predaju, što će verovatno obuhvatiti i upotrebu hipersoničnih raketa Kinžal, a moguće je i termobaričnih raketa sistema TOS-1 Solncepjok.
U dva navrata Oružane snage Ruske Federacije tokom Specijalne operacije upotrebile su raketu Kinžal, što je svojevrsna geopolitička poruka. Geopolitičari smatraju da je unipolarni momenat u svetu okončan neočekivanom ruskom intervencijom u petodnevnom ratu u Gruziji 2008. godine, a da era multipolarnosti na velika vrata ulazi ratom u Ukrajini. Ukoliko je nepotopivost američkih nosača aviona bila jedan od simbola unipolarnosti, onda je rusko hipersonično oružje jedan od simbola nove multipolarnosti sveta.
Dalji razvoj događaja
Može se očekivati da će, s jedne strane, u vrlo kratkom roku Generalštab ukrajinske vojske pokušati da sve raspoložive snage iz strategijske rezerve sa zapada i iz Kijeva prebaci na istok radi ojačavanja i spasavanja Operativne grupe „Svoboda“ i stvaranja uslova za kontraofanzivu, što će, s druge strane, ruska strana pokušati da osujeti.
Najverovatnije da će Oružane snage Ruske Federacije u narednih mesec dana delom snaga okružiti i neutralisati Operativnu grupu „Svoboda“, a delom snaga posesti istočnu obalu Dnjepra. Nije isključeno da će u tom periodu ruska strana realizovati i pomorski desant zapadno od Odese radi njene blokade i zauzimanja, dodatnog razvlačenja ukrajinskih snaga i spajanja s ruskim snagama u Pridnjestrovlju.
Uz već izvršeno uništenje ukrajinskih ekstremno-desničarskih snaga u Marijupolju, moguće je uskoro očekivati političko rešenje nametnuto s ruske strane, kao i da će do 9. maja ove godine ona, uz proglašenje pobede, obznaniti i da su dostignuti proklamovani ciljevi demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine.
Strevica Karapandžin (pecat.co.rs)
Autor je pukovnik Vojske Srbije u penziji
