Pre anti-iranskog samita na vrhu u Varšavi, koji se završio nedavno, američki državni sekretar Majk Pompeo je obišao zemlje srednje Evrope ili takozvane Višegradske grupe. Njegov glavni cilj je bio ujediniti Poljsku, Češku, Slovačku i Mađarsku u zajedničkim naporima u suočavanju sa “pretnjom Rusije i Kine”. Međutim, jedinstva unutar regije o ovom pitanju očigledno nema.
Ako su Poljaci uglavnom spremni da ispune sve američke zahteve, njihovi partneri iz Višegradske grupe ne žele da budu deo antiruskog “sanitarnog kordona”.
Čini se da su Sjedinjene Države otkrile da stvari u srednjoj Evropi nisu baš onakve kako bi u Vašingtonu želeli. Početkom 2000-ih su se sve četiri zemlje Višegradske grupe radosno pridružile NATO paktu. Čini se da niko nije predviđao nikakve probleme. Ali danas se u regiji samo Poljska može smatrati američkom “pešadijom“. Ostale tri zemlje, iako ne dovode u pitanje važnost odnosa sa Sjedinjenim Državama, često znaju da budu tvrdoglave, posebno o tako važnim pitanjima za SAD kao što su odnosi sa Rusijom i Kinom.
Pompeo je obišao glavne gradove Mađarske, Slovačke i Poljske, dok će delegacija Češke stići u Vašington krajem februara. Na dnevnom redu je bilo “usklađivanje kazaljki na satu” o tome kako se ponašati prema Rusiji i Kini.
Čim je stigao u Budimpeštu, američki državni sekretar je počeo da govori o tome kako Moskva i Peking “ne dele ideale koji su toliko dragi Amerikancima, a kad je već tako, evroatlantska zajednica mora zbiti svoje redove”.
“Ne možemo dopustiti Putinu da seje razdor među NATO prijateljima”, rekao je Pompeo na zajedničkoj konferenciji za medije sa mađarskim ministrom spoljnh poslova Peterom Sijartom.
Međutim, dobio je neočekivano oštar odgovor.
“Kada je reč o Rusiji, u evropskoj političkoj areni postoji ogromno licemerje. Umorni smo kada govorite da imamo vrlo bliske odnose sa Rusijom”, rekao je Sijarto i dodao da sve zapadne zemlje trguju s Rusijom i niko ih zbog toga ne mrzi.
Zapravo, ono što se kod Mađara akumuliralo tokom godina pretvorilo se u otvorenu svađu. Mađarska je poslednjih godina dovela u pitanje opravdanost antiruskih sankcija, pokušavajući da sačuva i razvija odnose sa Rusijom koliko god je to moguće. Vašington nije nikako zadovoljan činjenicom da su Mađari odmah pristali da prime gas kroz “Turski tok”, a ne da kupuju skupi tečni gas od američkih izvoznika.
Osim toga, Mađarska je zbog ugnjetavanja svoje dijaspore u ukrajinskom Zakarpatju blokirala sve pregovore na službenom nivou između Ukrajine i NATO pakta.
[adsenseyu1]
Deo američke elite je usvojio poseban stav prema mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, nakon što je mađarska vlada strukturama milijardera Džordža Soroša, uključujući Srednjoevropski univerzitet u Budimpešti, naredila da napusti zemlju.
Ali Soroš čak i u američkoj administraciji ima dovoljno neprijatelja, tako je to Orbanu oprošteno. Međutim, brojni zakoni koji ograničavaju učinak stranih nevladinih organizacija izazivaju vidno nezadovoljstvo među američkom elitom, koja je preko ovih udruženja i organizacija navikla da upravlja procesima u zemljama za koje smatra da su američko dvorište.
Naravno, Mađarska takođe ima političke snage koje bi želele da zemlja lebdi u orbiti Sjedinjenih Država. To su političari nove generacije mađarske “levice” koji su davno pogazili ideje Bele Kuna i Đorđa Lukaća. Ovaj blok uglavnom predvode nekada vladajući socijaldemokrati i liberali na čelu sa bivšim premijerom Ferenc Đurčanj.
Posebno je zanimljivo da se i radikalna nacionalistička stranka Jobik takođe kreće u istom smeru i podržava veće zbližavanje sa Vašiingtonom, možda u uverenju da će u budućem ratu, ako se rasplamsa, tako vratiti sve istorijske mađarske zemlje, uključujući delove Hrvatske, Srbije, Rumunije, Ukrajine i Slovačke.
Međutim, prošlogodišnji izbori su pokazali da su prozapadne stranke popularne samo u Budimpešti, tako da će teško ukloniti Orbana.
No dobro, kada bi Mađarska bila sama, lako bi mogla biti izolovana, kao što je to bilo ’90-ih sa Slovačkom, jedinom od zemalja grupe kojoj se nije žurilo sa ulaskom u EU i NATO. Međutim, čak i Slovačka sumnja u potrebu antiruskih sankcija. U ovoj zemlji ima vrlo malo rusofoba, a oštroumni protivnik Rusije je samo predsednik Andrej Kiska koji u aprilu napušta predsedničku kancelariju. SAD svakako imaju razloga za zabrinutost.
Možda nešto lakše bude s Češkom Republikom, gde lokalne vlasti, za razliku od predsednika Miloša Zemana, podržavaju sankcije. Češki ministar spoljnih poslova Tomaš Petřiček je nedavno podržao Vašington u raskidanju Ugovora o nuklearnim projektilima srednjeg i kratkog dometa (INF), posetio je Ukrajinu i obećao “kako neće dopustiti agresivne akcije Rusije”.
Međutim, po povratku u Prag se ministar Petriček zbog svojih izjava suočio sa brojnim kritikama. Predsednik Zeman očigledno misli drugačije. Premijer Andrej Babiš, iako oprezno, takođe sumnja u potrebu proširenja antiruskih sankcija i produbljivanju sukoba s Moskvom.
Česi i Slovaci će lakše podržati antiruske inicijative u energetskom sektoru nego Mađari. Na kraju krajeva, kroz Slovačku i Češku prolazi gasovod kroz koji ruski gas ide u Nemačku. Prema tome, prekid tranzita gasa preko Ukrajine će pogoditi obe kao tranzitne zemlje. Međutim, Rusija je nedavno s njima počela zasebno da pregovara, a ako “Severni tok 2” stigne do Češke i Slovačke, što je plan Berlina, američki funkcioneri će ih puno teže uveriti da kupuju skupi američki tečni gas, kojeg Česi i Slovaci ionako ne žele da kupuju.
Za razliku od Poljske i baltičkih zemalja, ni Mađarska, ni Češka, ni Slovačka ne žele raspoređivanje američkih baza na svojoj teritoriji. Pokušaj postavljanja radara za američki protivraketni štit u Češkoj pre 10 godina nije dobio podršku ni društva ni vlasti. Nijedna češka vlada nikada nije htela da vodi pregovore o tom pitanju. Prag je pristao na povećanje vojne potrošnje na 2% BDP-a, kako je propisao NATO, ali vrlo nevoljno.
Neugodne vesti za Vašington nisu povezane samo sa oklevanjem tih zemalja da slede strogi antiruski kurs. Poslednjih godina su sve tri države učinile mnogo na razvoju odnosa s Kinom. Peking želi da gradi železnice u regiji, a telekomunikacijski div Huavei potiskuje sa tržišta američke i druge konkurente. S obzirom na to da se trenutna američka uprava otvoreno bori s Huaveijem, sigurno joj se ne sviđa ponašanje Čeha, Slovaka i Mađara po ovom pitanju.
Ovde su samo Mađarska i Slovačka kategorički odbile da se bore protiv “kineskog prodora”. U Češkoj se premijer Babiš složio sa Amerikancima, ali je predsednik Zeman odlučio da nastavi saradnju s Kinom.
Na kraju, zbog oklevanja tih zemalja da prihvate izbeglice u okviru kvota EU, mogu da izgube deo sredstava iz Brisela. Stoga će im kineski novac dobro doći, pogotovo zato što SAD sve više žele da ih vide kao svoje vojne baze i kupce tečnog gasa, dok druge strane ništa ne ulažu u njihove ekonomije.
Ispostavlja se da je od zemalja “Nove Evrope” samo Poljska spremna da sledi američki kurs. Vašington s Poljacima ima puno manje problema, ali ni Varšava ne želi da ograniči svoju saradnju s Kinom.
[adsenseyu4]
Evropska unija Varšavi preti uvođenjem sankcija zbog kršenja načela trodeobe vlasti. Ali se čini da Poljaci u ovom slučaju neće popustiti.
U politici prema Moskvi, za razliku od partnera iz Višegradske grupe, Poljska doslovno živi s antiruskim fobijama. Čak je spremna, na svojoj teritoriji i o svom trošku, izgraditi američke vojne baze. Varšava je spremna izdvojiti za odbranu mnogo više od 2%, a poljski generali vatreno raspravljaju o borbama oko Kalinjingrada. Sadašnje poljske vlasti su spremne kupiti američki LNG, čak i po preteranoj ceni, samo da bi se “osvetile” Rusiji, zbog čega uporno rade i na sprečavanju izgradnje “Severnog toka 2”.
Poljska, kao najveća zemlja Višegradske četvorke, već godinama pokušava da igra vodeću ulogu u ovom savezu zemalja. Čini se da Sjedinjene Države ne bi imale ništa protiv da Poljaci zaista preuzmu ulogu regionalnog lidera koji će im biti poslušan. Međutim, za sada Poljaci ne računaju na preuzimanje bilo kakvog vodstva, između ostalog i zato što se sve zemlje grupe međusobno razlikuju u razvijanju veza s Rusijom. To je od velike važnosti i za Poljsku i za Sjedinjene Države, a državni sekretar Pompeo pokušava da promeni trenutni odnos snaga u srednjoj Evropi.
Pitanje je koliko će se ostale tri zemlje Višegradske grupe, kao i susedna Slovenija, čije su politike uglavnom identične, moći odupreti američkom pritisku? Može se pretpostaviti da će i dalje činiti neke ustupke Vašingtonu, kako u politici prema Rusiji, tako i prema Kini. Međutim, Mađarska, Češka i Slovačka će teško raskinuti veze sa Rusijom i Kinom i svoje zemlje pretrpati američkim vojnim bazama. Biti deo antiruskog “sanitarnog kordona” na čelu s Poljskom sigurno nisu bili snovi i ciljevi ovih zemalja kada su izlazile iz Varšavskog ugovora i kada su krenule putem evroatlantskih integracija, što Pompeo nikako ne uspeva da shvati.
(logicno.com)
