[adsenseyu3]
[adsenseyu2]
Hapšenje hrvatskog špijuna u Srbiji je „zamajavanje nacije“ i priča koja je najverovatnije naručena za potrebe predizborne kampanje u Hrvatskoj!
Ovo u intervjuu za „Vesti“ tvrdi pukovnik u penziji Stevan Đurović, nekadašnji šef Vojne bezbednosti Prištinskog korpusa i jedan od najvećih stručnjaka iz ove oblasti na prostoru Balkana.
Đurović se dugo profesionalno bavio ovim pitanjima, pa je imao „brojne susrete“ s vrhunskim špijunima, a kasnije je rukovodio katedrom Vojna obaveštajna služba i Bezbednost u vojnom školstvu.
Dok Srbija tvrdi da je uhapšeni Čedo Čolović špijun, Hrvati to demantuju. Šta je istina?
– Tvrdnje Srbije da je uhapšen Nušićev „Žunjić“ ili Kovačevićev „Čvorović“ i demanti Hrvatske više liče na kolorit istog scenarija jer smo povremeno svedoci obostranog zamajavanja širokih narodnih masa. To da Hrvati imaju svoje agenturne mreže u Srbiji nije sporno, sasvim je izvesno, ali kalibar otkrivenog špijuna je beznačajan u odnosu na medijsku publikaciju i moguće domete u špijunaži. Ovaj slučaj više liči na naručenu uslugu iz Hrvatske i velikodušnost Srbije da demarkacijom afere pomogne neke snage u Hrvatskoj u predizbornoj kampanji. Ni sa jedne strane kada su dimenzije ove afere u pitanju nema pune i prave istine.
[adsenseyu4]
Navodno je otkrivanje identiteta špijuna „najveći šamar“ u diplomatiji za neku zemlju?
– Otkrivanjem špijunskog identiteta kao forme „najvećeg šamara“ u obostranoj diplomatiji bilo bi kada bi se, recimo, otkrile krtice u kategoriji vladinih ministara, u najužim rukovodstvima službi, državnih sekretara, najbližih saradnika predsednika i lica tog nivoa. Sve ispod toga je zabava za široke narodne mase.
Koliko je ova afera u sklopu hladnog rata dve zemlje, a koliko marketinški trik?
– Hladni rat koji se već dugo vodi između Srbije i Hrvatske je kreiran iz istog prekookeanskog centra i poteze na šahovskom polju vuče jedinstveni obostrani mentor. Samo, shodno dugoročnom scenariju, kroz inscenirane događaje svemogućeg režisera javnost obe zemlje može uočiti njegovu otvorenu navijačku naklonost. Ako su službe u Hrvatskoj pod patronatom zapadnih službi, pre svih Amerike, i predstavljaju njihove ekspoziture od formiranja države, a istovremeno ta ista služba sa svojim satelitima dominantno vuče ključne konce i u Srbiji, onda je nelogično da glavnokomandujući sam sebe prijavljuje, proziva i otkriva sopstvene greške, bez kontrole i pravog doziranja.
Kakve vojne tajne može da otkrije neko ko nije aktivan pripadnik Vojske?
– Kad najvećem vojnom rukovodiocu dokumentujete bavljenje špijunažom i dotična persona ne odgovara za veleizdaju, niti se prema njemu preduzimaju zakonom predviđene mere, onda bi slučaj hapšenja „hrvatskog špijuna“, da nije tužan, bio smešan! Da li može neko normalan da zamisli tog čoveka kako sa svom tehnikom kao Supermen visi na nekom drvetu i osmatra, beleži, skicira, razgovara sa ljudima koji mogu da mu pruže podatke i tako stekne slavu vrhunskog agenta.
[adsenseyu1]
A kada je reč o Hrvatskoj?
– U nastupu prema našoj državi hrvatske službe su devedesetih godina frontalno okrenuli bezbroj svojih špijuna „mamaca“, a glavne poluge su im se nalazile u samom vrhu Ministarstva odbrane i Generalštaba vojske. Podaci koje je skoro izneo tadašnji načelnik Uprave bezbednosti o broju kažnjenih hrvatskih špijuna su istaknuti u blažoj i uvijenoj formi. Bilo je u praksi više otkrivenih agenata te službe koji su dobili zatvorske kazne, kao i onih sa kojima je nastavljena kobajagi dvojna igra ili im je dat „blagoslov“ za učinjeni greh.
Ima li Hrvatska još špijuna u Srbiji i kakve tajne oni mogu da otkriju, kada se sve već zna?
– Nikada kao sada nije bilo u našem okruženju toliko raznih agenata, ali su u međuvremenu oni pojeftinili i postali puka periferija. Šta će nekoj ozbiljnoj službi toliko agenata koji bi mogli da kompromituju one koji su ih angažovali, kada mogu da koriste one koji su instalirali na mestima donošenja odluka. Ne treba biti posebno pametan, pa ne verovati da ako, recimo, Hrvatskoj trebaju ključne pojedinosti o našoj zemlji, da joj to neće dostaviti američka, britanska i nemačka služba preko svojih pozicija u Srbiji.
Da li je i zbog čega Srbija uopšte interesantna u obaveštajnom smislu?
– Srbija je uvek bila interesantna svim službama koje imaju bilo kakvih interesa u njoj. Nije tako daleko bilo vreme kada je pre, u toku i posle NATO agresije Srbija bila epicentar interesovanja i mesto sukoba najmoćnijih službi na planeti zemlji.
Koje službe od toga imaju najviše koristi?
– Najviše koristi imaju one države i njihove službe koje delovanjem ostvaruju svoje ciljeve, pretenzije i hegemonističke domete. I laiku je jasno koje su to države.
Regrutovanje
Kako se u praksi „odrađuje“ regrutovanje za neku tajnu službu?
– Regrutovanje za rad u korist tajnih službi se čini na različite načine, a najčešće, ucenom, dobrovoljnim pristankom na patriotskoj osnovi ili materijalnom kupovinom odanosti. U metodologiji nastupa imate agente koji se koriste za jednokratnu upotrebu, one koji se svesno podmeću kao mamci. Najviše ima opservera, ali svi oni služe kao maska za prikrivanje glavnih agenata koji su visoko pozicionirani. Obično se ti glavni predstavljaju kao rodoljubi nad rodoljubima.
Operativac i profesor
Stevan Đurović rođen je 1958. godine u selu Vragovac kod Peći. Vojnu akademiju završio je 1981. godine, a Školu nacionalne odbrane 2001. godine.
Tokom sukoba na Kosmetu radio je u Kontraobaveštajnoj službi, a zatim je preuzeo dužnost načelnika bezbednosti Prištinskog korpusa.
Po okončanju agresije obavljao je više dužnosti, a u periodu od 2006. do 2009. kao profesor Visokih vojnih studija bio je načelnik katedre VOS i Bezbednost u Centru visokih vojnih škola.
Iz vojske je, i pored najviših preporuka za unapređenje, otišao u činu pukovnika.[adsenseyu5][adsenseyu5]
