Ruskinja, koje je najstarija živa osoba ikada sa 128 godina, kaže da je tajna dugog života konzumiranje fermentisanog mleka svaki dan.
Koku Istambulova je imala već 27 godina kada je poslednji car, Nikolas II, bio primoran da se povuče u martu 1917. godine. Imala je 55 godina kada se Drugi svetski rat završio 1945. godine, a 102 godine kada se Sovjetski Savez raspao 1991. godine.
Koku kaže da mrzi da jede meso, ali voli da pije fermentisano mleko. Prema rečima zdravstvenih stručnjaka, fermentisano mleko sadrži visok nivo vitamina B12, kalcijuma, magnezijuma, vitamina K2, biotina, folne kiseline, enzima i probiotika.
[adsenseyu1]
Priseća se kako su tokom rata “strašni“ nacistički tenkovi prolazili pored njene porodične kuće. Ona i njena porodica su kasnije deportovani zajedno sa čitavim čečenskim narodom u Kazahstan i Sibir, od strane Staljina koji ih je optužio za saradnju sa nacistima.
Na pitanje kako je tako dugo živela, Koku, iz sela u Čečeniji, rekla je novinaru: “To je bila Božija volja. Ja nisam učinila ništa da bih to ostvarila.“
“Vidim ljude koji su u sportu, jedu nešto posebno, održavaju se u formi, ali nemam pojma kako sam poživela do sada.“
Ona je tvrdi: “Nisam imala ni jedan srećan dan u svom životu. Uvek sam radila naporno, kopajući u bašti. Umorna sam.“
“Dug život za mene nije Božiji dar – već kazna.“
Rođaci kažu da je ona pre pet godina izgubila svoju jedinu preživelu ćerku Tamaru koja je živela do svoje 104. godine.
On je artikulisana i sposobna sama da se hrani i hoda, ali njen vid je izdaje.
Koku je rekla: “Preživela sam ruski građanski rat (posle boljševičke revolucije), Drugi svetski rat, deportaciju naše nacije 1944. godine, i dva čečenska rata.“
“I sada sam sigurna da moj život nije srećan. Sećam se tenkova sa Nemcima koji su prolazili pored naše kuće. Bilo je strašno.“
“Ali pokušala sam da ne pokažem to, krili smo se u kući. Život u Kazahstanu je bio najteži za nas.“
“Dok smo bili u izgnanstvu – živeli smo i u Sibiru – ali u Kazahstanu smo osećali da nas Kazastanci mrze.“
“Svakog dana sam sanjala da se vratim kući.“
“Rad u mojoj bašti mi je pomogao da se rešim tužnih misli, ali moja duša je uvek želela kući.“
Ona ne govori o svojoj porodičnoj tragediji, ali je izgubila nekoliko dece, uključujući i šestogodišnjeg sina.
Sećala se kako su se muslimanske zabrane po pitanju odeće olakšale pod sovjetskom vladavinom nakon završetka carskog.
Koku je dodala: “Nametnuta su nam stroga pravila i bili smo vrlo skromni u oblačenju.“
“Sećam se da me je moja baka tukla i opominjala jer mi je vrat bio vidljiv.“
“A onda su došla sovjetska vremena i žene su brzo počele da nose otvoreniju garderobu.“
Njeno omiljeno mesto je da sedi ispred svoje kuće na leto, na starom krevetu, u senci drveta.
Ona je rekla: “Osvrćući se na moj nesretan život, volela bih da sam umrla kada sam bila mlada. Radila sam čitav život.“
“Nisam imala vremena za odmor ili zabavu. Ili smo kopali zemlju, ili sadili lubenice.“
“Kada sam radila, dani su proticali jedan za drugim.“
“A sada ne živim, samo se razvlačim kroz njega.“
Zvaničnici kažu da su svi njeni dokumenti bili izgubljeni tokom Drugog čečenskog rata od 1999. do 2009. godine.
[adsenseyu1]
Penzioni fond, državni organ, tvrdi da postoji 37 osoba starijih od 110 godina u Rusiji, ali je sve ove tvrdnje, uključujući i Koku, nemoguće proveriti zbog nedostatka pozdanih podataka o rođenju ili pisanih zapisa iz ranog detinjstva.
Većina njih živi, kao i Koku, na Kavkazu koji ima istoriju dugovečnosti među svojim narodima.
Od smrti 117-godišnjeg Nabi Tajima u Japanu prošlog meseca, najstarija dokumentovana žena na svetu je Čijo Mijako, rođena 2. maja 1901. godine, takođe iz Japana.
Najstariji dokumentovani ljudski životni vek je Žana Kalman iz Francuske, koja je živela 122 godine i 164 dana pre nego što je umrla 1997. godine.
Kao devojčica je upoznala Vinsenta van Goga.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
