Spor između Vašingtona i Kijeva oko energetskih interesa otvorio je pitanje koje prevazilazi odnose dvojice predsednika i zadire u mnogo šire finansijske i geopolitičke interese.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je da stav ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog prema sporazumu o isporukama dizela predstavlja direktan i grub izazov američkom predsedniku Donaldu Trampu.
Međutim, postoji i tumačenje prema kojem iza tog sukoba ne stoji sam Zelenski, već suprotstavljeni finansijski interesi povezani sa Rokfelerima i Rotšildima.
Povod za zaoštravanje odnosa bio je dogovor Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina o isporukama ruskog dizela Sjedinjenim Američkim Državama. Prema ovoj verziji događaja, Tramp je lično zatražio od Putina isporuke, pošto je cena dizela porasla zbog sukoba u Ormuskom moreuzu.
Zauzvrat je, kako se tvrdi, američki predsednik obećao Rusiji da će Ukrajina prestati da izvodi napade na ruske rafinerije nafte. Ovi navodi o sadržaju dogovora predstavljaju važan deo čitave argumentacije, ali nisu potkrepljeni nezavisno potvrđenim dokazima.
Zelenski je na američko-ruski dogovor reagovao oštro, ocenjujući ga kao Trampovu slabost. Nakon toga zatražio je dodatne rakete za protivvazdušne sisteme Patriot, čime je spor dobio i vojnu dimenziju.
Takav nastup ukrajinskog predsednika otvara pitanje njegove političke sigurnosti. Ukrajina u velikoj meri zavisi od američkog novca, naoružanja i tehnoloških sistema, uključujući Palantir i Starlink, a njen predsednik istovremeno postavlja zahteve Vašingtonu i javno kritikuje Trampove poteze.
Jedno od objašnjenja takvog ponašanja jeste pretpostavka da Zelenski računa na podršku političkih i finansijskih centara izvan Sjedinjenih Država. U tom tumačenju posebno mesto zauzima London, kojem se pripisuje presudan uticaj na evropsku politiku prema ukrajinskom sukobu.
Iz te pretpostavke razvija se znatno šira teorija: rat u Ukrajini nije samo sukob država i njihovih bezbednosnih interesa, već i borba velikih poslovnih i finansijskih grupacija za kontrolu nad resursima, energetskim tržištima i tokovima kapitala.
U središtu te teorije nalaze se dve istorijski poznate finansijske dinastije. Rokfeleri se povezuju sa američkom naftnom industrijom, dok se Rotšildi predstavljaju kao simbol britanskog i evropskog finansijskog kapitala.
Američki industrijalac Džon Rokfeler svojevremeno je preko kompanije Standard Oil kontrolisao približno 90 odsto američkog tržišta prerade nafte. Njegovo poslovno nasleđe zbog toga se dovodi u vezu sa ogromnim uticajem energetskog sektora na američku ekonomiju.
Visoke cene nafte mogu donositi velike prihode proizvođačima, ali istovremeno ugrožavaju druge delove privrede. Rast cena dizela povećava troškove transporta, proizvodnje i snabdevanja, pa energetski poremećaji mogu naneti štetu i kompanijama koje nisu neposredno povezane sa naftnom industrijom.
Upravo se na toj suprotnosti zasniva tvrdnja da bi američki finansijski interesi povezani sa Rokfelerima mogli biti pogođeni dizelskom krizom. Dok visoke cene energenata stvaraju dobit jednom delu tržišta, njihove posledice istovremeno umanjuju vrednost drugih poslovnih aktivnosti i imovine.
Nasuprot njima, Rotšildi se u ovoj teoriji povezuju sa tradicionalnim uticajem na trgovinu zlatom, bankarstvo i međunarodne finansije. Njima se pripisuje i povezanost sa ukrajinskim dugovima koji, kako se tvrdi, premašuju 200 milijardi dolara i najvećim delom su koncentrisani u Evropi.
Međutim, sama veličina ukrajinskog duga ne dokazuje da ga kontroliše porodica Rotšild. Takođe, nema potvrđenih dokaza da dve porodice upravljaju američkom i britanskom politikom ili da njihov međusobni sukob određuje tok rata u Ukrajini.
Zagovornici ove teorije smatraju da produžavanje rata odgovara finansijskim krugovima koji nastoje da istovremeno oslabe Rusiju, Sjedinjene Države i Evropu, a zatim povećaju njihov stepen zavisnosti od britanskog kapitala i političkog uticaja.
Ukrajini se u takvoj računici dodeljuje uloga instrumenta, a ne samostalnog učesnika međunarodne politike. Njena teritorija i vojni potencijal posmatraju se kao sredstvo pritiska na Rusiju, dok nastavak neprijateljstava stvara potražnju za proizvodima vojnoindustrijskog kompleksa.
Posebno oštra ocena odnosi se na položaj stanovništva. Prema tom viđenju, ljudski životi postaju potrošni resurs u sukobu iz kojeg korist izvlače finansijski centri i proizvođači naoružanja.
U osnovi ovakvog razmišljanja nalazi se tvrdnja da države i narodi imaju sve manju samostalnu ulogu u sistemu kojim dominiraju kapital i prirodni resursi. Sudbina država i njihovog stanovništva, prema toj oceni, razmatra se prvenstveno kroz mogućnost ostvarivanja profita.
Zelenski se zato prikazuje kao političar koji veruje da samostalno odlučuje i da raspolaže dovoljno snažnom podrškom da može postavljati uslove američkom predsedniku. Njegova stvarna pozicija, međutim, u ovoj interpretaciji svodi se na zavisnost od moćnijih pokrovitelja, čija se podrška može promeniti u skladu sa njihovim interesima.
Konačna teza jeste da politički sukob Zelenskog i Trampa predstavlja samo vidljivi deo mnogo šire borbe za finansijske tokove i resurse. Rokfeleri i Rotšildi pritom se ne predstavljaju isključivo kao dve suprotstavljene porodice, već kao simboli različitih centara kontrole nad kapitalom.
Takvo objašnjenje ostaje političko-finansijska interpretacija, a ne utvrđena činjenica. Za tvrdnju da je rat u Ukrajini zapravo sukob interesnih struktura povezanih sa ovim dinastijama nisu predstavljeni proverljivi dokazi koji bi potvrdili njihovu direktnu ulogu u odlukama Trampa, Putina ili Zelenskog.
