Skot Riter je u novom video-snimku, u kome je učestvovao i Rik Volf, ocenio da svet ponovo ulazi u period nuklearne opasnosti sličan najrizičnijim godinama Hladnog rata, ali sa jednom važnom razlikom: veliki deo stanovništva više ne doživljava nuklearni rat kao stvarnu i neposrednu mogućnost.
Riter smatra da se istovremeno raspao veliki deo sistema kontrole naoružanja koji je decenijama ograničavao mogućnost direktnog sukoba nuklearnih sila.
Novi START, poslednji veliki bilateralni sporazum koji je ograničavao američke i ruske raspoređene strateške arsenale, istekao je, a Riter tvrdi da pitanje njegovog naslednika nije dobilo politički značaj koji bi moralo da ima.
Po njegovoj oceni, sprečavanje nuklearnog rata trebalo bi da bude jedan od centralnih zadataka američke spoljne i bezbednosne politike, a ne samo jedna od mnogih oblasti kojima se bave isti zvaničnici zaduženi za niz drugih pitanja.
Riter navodi da u sadašnjoj američkoj administraciji osoba zadužena za kontrolu naoružanja istovremeno pokriva oblasti poput borbe protiv terorizma i narkotika. On to vidi kao pokazatelj koliko je nuklearna kontrola potisnuta na listi prioriteta.
Njegov predlog je obnavljanje posebnih institucija i profesionalnog kadra za pregovore o razoružanju, uz povratak kontrole nuklearnog oružja u centar diplomatije.
Riter situaciju poredi sa krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kada je raspoređivanje sovjetskih raketa SS-20 i američkih Pershing II i krstarećih raketa u Evropi dramatično skratilo vreme za donošenje odluka.
Posebno ukazuje na Pershing II, navodeći da je raketa mogla da stigne do Moskve za približno sedam minuta.
Takvo vreme leta značilo je da bi sovjetsko rukovodstvo u slučaju upozorenja imalo svega nekoliko minuta da odluči da li je napad stvaran, da li je došlo do greške sistema ili da li treba narediti uzvratno lansiranje.
Riter kao jedan od najopasnijih istorijskih primera navodi vojnu vežbu Able Archer 1983. godine. Tvrdi da su sovjetske snage tada podigle rakete SS-20 na visok nivo pripravnosti jer je Moskva strahovala da bi vežba mogla prikriti pravi prvi udar NATO-a.
Njegova poenta je da nuklearni rat nije morao da počne svesnom odlukom jedne strane da uništi drugu. Mogla je biti dovoljna pogrešna radarska slika, netačna procena, tehnička greška ili pogrešno protumačen vojni potez.
Upravo je strah od takvih scenarija, prema Riteru, pomogao stvaranju političke podrške za INF sporazum i uklanjanje čitave klase nuklearnih raketa iz Evrope.
On smatra da je danas potrebno slično buđenje javnosti.
Podseća da se 1982. približno milion ljudi okupilo u Central parku u Njujorku na skupu posvećenom nuklearnom razoružanju. Veliki protesti održavani su i u Zapadnoj Nemačkoj, gde je pitanje raketa srednjeg dometa postalo jedan od centralnih političkih problema.
Riter tvrdi da takvog pritiska danas gotovo nema.
Jedan od razloga vidi u opštoj političkoj apatiji, a drugi u promeni načina na koji ljudi doživljavaju svet. Internet, društvene mreže, veštačka inteligencija, video-igre i filmovi puni digitalno generisanih katastrofa, prema njegovoj proceni, učinili su scene masovnog uništenja toliko uobičajenim da je javnost izgubila osećaj šta nuklearna eksplozija zapravo znači.
Kao primer navodi film „Openhajmer“.
Riter je očekivao da bi prikaz stvaranja i testiranja atomske bombe mogao kod gledalaca obnoviti strah od nuklearnog oružja. Njegov utisak bio je suprotan: publika je, smatra, eksploziju posmatrala više kao filmski efekat nego kao prikaz oružja koje može biti upotrebljeno protiv stvarnih gradova.
Zbog toga se vraća Hirošimi kao istorijskom upozorenju.
Za Ritera problem nije samo u tome što ljudi ne znaju koliko su savremene bojeve glave snažnije od bombe upotrebljene 1945, već što teško mogu emocionalno da povežu nuklearno oružje sa sopstvenim životom.
On govori i o ličnom iskustvu iz detinjstva u Zapadnoj Nemačkoj, gde je njegov otac radio u vojnom okruženju tokom Hladnog rata.
Riter se priseća porodičnog dogovora prema kojem je određena šifra trebalo da upozori porodicu da je njegov otac otišao u bunker i da postoji mogućnost neposrednog rata. Tokom jednog takvog trenutka, kako opisuje, kao dete je otišao u školu ne znajući da li će svet koji poznaje postojati sledećeg jutra.
Ta vrsta straha, tvrdi, danas je nestala.
Kao savremeniji primer navodi lažno upozorenje o raketnom napadu na Havajima, kada su stanovnici 38 minuta verovali da se balističke rakete približavaju ostrvima i da upozorenje nije vežba.
Riter želi da obnovi projekat pod nazivom „38 minuta“, čiji bi cilj bio da publici prenese upravo osećaj ljudi koji su tokom tih 38 minuta verovali da će umreti.
On smatra da javnost mora da razume kakve se sposobnosti nalaze iza apstraktnih izraza kao što su strateško odvraćanje, interkontinentalne rakete i nuklearna trijada.
Kao primer navodi kinesku interkontinentalnu raketu DF-41 i tvrdi da savremeni kineski arsenal može naneti katastrofalnu štetu teritoriji SAD.
Istovremeno govori o ruskoj teškoj interkontinentalnoj raketi Sarmat i podvodnom sistemu Posejdon, koje navodi kao primere oružja sa sposobnošću izazivanja uništenja u razmerama koje stanovništvo teško može da zamisli.
Riterove tvrdnje o konkretnim posledicama pojedinačnih sistema predstavljaju njegovu procenu razorne moći tih oružja, ali njegova šira poruka nije usmerena na pitanje koja strana ima snažniju raketu. On smatra da sama činjenica da takvi arsenali postoje mora biti dovoljan razlog da kontrola nuklearnog naoružanja ponovo postane prioritet.
Riter kaže da je ranije pokušavao da organizuje simulaciju pregovora o sporazumu koji bi mogao naslediti Novi START.
Prema njegovim rečima, postojala je ruska institucija spremna da učestvuje, kao i određeno interesovanje na ruskoj strani, dok se paralelno tražila mogućnost uključivanja američkih učesnika. Projekat je napušten nakon isteka Novog START-a, ali Riter sada smatra da bi trebalo da bude obnovljen.
Ideja nije da privatni učesnici potpisuju sporazum, već da kroz simulirane pregovore pokažu šta bi novi ugovor morao da rešava, gde bi nastali sporovi i koji kompromisi bi bili neophodni.
Istovremeno navodi da je razgovarao sa kineskim vojnim predstavnicima u Vašingtonu i da je oficir zadužen za kontrolu naoružanja pokazao interesovanje za dijalog o toj temi.
Riter to smatra važnim jer je Kina ranije insistirala da se najpre moraju rešiti bilateralna pitanja između SAD i Rusije, pre nego što Peking ozbiljnije uđe u širi sistem pregovora o nuklearnom naoružanju.
Njegov konačni kriterijum je jednostavan: kada je posledica mogućeg neuspeha uništenje ogromnog dela čovečanstva, čak ni mala verovatnoća takvog događaja nije prihvatljiva.
Riter priznaje da ne može da odredi procenat verovatnoće da će greška, regionalni sukob ili pogrešna procena pokrenuti nuklearnu eskalaciju. Ali smatra da je i najmanji realni procenat previsok ako je krajnji ishod opšti nuklearni rat.
Zbog toga zaključuje da cilj politike ne može biti samo smanjenje rizika. Taj rizik, prema njegovoj proceni, mora biti spušten što je moguće bliže nuli, a jedini održiv način za to vidi u obnovi efikasne kontrole naoružanja, političkog dijaloga između nuklearnih sila i ponovnom uključivanju javnosti u pitanje od kojeg zavisi njen opstanak.
Рат “свих против свих” је програмиран и предвиђен.
Мислим, да више ништа не можемо да променимо.
Гојими, проли, раја, народ су постали “сувишна уста” и “непотребан терет” за оне који стварно владају Планетом и они су решили да се реше истих.
Коначно решење.
Они, Владари Поретка новог доба, склониће се под земљу и онда, кроз, три, четири године изаћи одатле са “алијен” технологијом.
Они што су преживели, биће њихове слуге и робови.
Ко верује, да ће се Украјински рат или рат са Ираном завршити мирно, греши.
Можда из наивности, можда што верује да ће он претећи Армагедон, можда није добро обавештен, али греши.
И ту грешку, платиће страшно много.
Људи су убеђени да нуклеарног рата неће бити.
Биће, него шта него ће га бити и то “сви против свих”.
Сви који имају нешто, утрошиће то.
Али ће Планета преживети а за људску врсту иду црни дани.
Ја ВПНД не видим као људе. Ја их видим као неке ентитете који немају одлике људског рода. Мада можда личе на људе ….
MOŽE LI ČOVEK DA UNIŠTI PLANETU BOMBOM?
14/05/2021
Da biste uništili svet nije uopšte dovoljno da budete u posedu jedne atomske bombe. Neugodne vesti o novim nuklearnim oružjima i raketama koje povremeno, pa i ove nedelje, stignu iz Severne Koreje, kao i razne druge globalne pretnje, često su praćene najavama apokalipse koju će čovek pre ili kasnije izazvati.
Međutim, ako u razmišljanju o štetnim posledicama ljudskih aktivnosti odete i korak dalje, suočićete se sa pitanjem – može li čovek zaista da uništi planetu nekakvom bombom? Ispostavlja se da je planeta Zemlja ipak prevelika da bi to bilo moguće. I da, na sreću, snaga prirodnih stihija još uvek prevazilazi energije koje čovek u najužasnijim mogućim scenarijima može da oslobodi.
Naime, jedan omanji zemljotres oslobađa daleko veću energiju od bombe kakva je bačena na Hirošimu. No, recimo da ste u mogućnosti da raspolažete svim nuklearnim i termonuklearnim oruđima koja je čovek do danas razvio – to znači da biste imali na raspolaganju oko 50.000 nuklearnih bojevih glava čija je ukupna snaga ekvivalentna eksploziji 5000 hiljada tona, odnosno megatona dinamita TNT.
Mada smo kao civilizacija ponosni na toliki arsenal, pokazuje se da je i to nedovoljno da se planeta uništi i razbije na delove u velikoj eksploziji. To čak nije dovoljno ni da se usmrte svi ljudi na planeti. Naime, na osnovu testova čudovišnih termonuklearnih oružja iz šezdesetih godina kao što je sovjetska Car bomba od 50 megatona, koja je mogla da uništi sve na 1000 kvadratnih kilometara, može se proceniti koliki efekat bi imala simultana eksplozija svih bombi na planeti.
Sa sadašnjih pet hiljada megatona, koliki je današnji arsenal, razaranje bi moglo biti samo sto puta veće, na oko 100.000 kvadratnih kilometara, a to je više nego nedovoljno. Takva eksplozija bi, zapravo, uništila manje od jedan odsto onog dela planete koji nastanjuju ljudi.
Da bi se nešto zaista uradilo sa bombama, neophodno je da i Zemlja sarađuje. Naime, ako se sve bombe detoniraju u jednom trenutku iznad zemlje i na kopnu, moguće je izazvati takozvanu nuklearnu zimu. Podizanjem divovskog oblaka prašine u visoke slojeve atmosfere koji se ne bi slegao decenijama nastao bi privremeni mrak koji bi, zbog nedostatka Sunčeve toplote, mogao dovesti do ledenog doba.
Takav scenario predvideo je još Martin Man u članku “Man’s Last Big Blast”, koji je u septembru 1962. objavio poznati američki list “Popjular sajens”, a ideja je postala realnost za neokatastrofiste kad je 1980. shvaćeno da je izumiranje dinosaurusa od pre 65 miliona godina izazvano sudarom Zemlje sa malim objektom koji je stvorio krater Ćikšulub na obali Jukatana i podigao divovski oblak prašine.
„Mana“ ovog scenarija je što je kratkoročan – svet se neminovno oporavlja nakon što se prašina slegne, a nema nikakvih garancija da ništa neće dovoljno dugo poživeti. Ekstremofilni organizmi pokazuju da život podnosi čak i temperature otvorenog svemira. Jedini scenario koji donekle garantuje potpunu apokalipsu jeste mogućnost paljenja atmosferskog vodonika pri tako snažnoj opštoj fuzionoj eksploziji.
Atmosfera se, inače, ne pali jer sadrži veliki procenat azota koji je inertan gas. No, na temperaturama koje su uporedive sa temperaturom Sunca, nije isključena mogućnost većeg lavinskog fenomena i globalne reakcije paljenja vodonika. Tada bi se sav vodonik u atmosferi počeo fuzijom pretvarati u helijum, a sama planeta bi eksplodirala kao jedna bomba.
Mada uništenje planete, na sreću, još uvek nije nešto što je ljudima dostižno, mogućnost da od nje napravi vrlo neugodno mesto, da izazove globalno zagrevanje i upropasti klimu ili da čak dovede do kompletnog razaranja ljudske civilizacije, itekako postoji. I nazire se na horizontu.
(S.B.)