Kada Skott Riter, bivši major američke mornarice i nekadašnji inspektor UN-a za oružje, izgovori rečenicu, obično odjekne dalje od studijskog mikrofona.
Ovog puta, u razgovoru sa norveškim analitičarem Glenom Dizenom, otvorio je temu koja već mesecima kruži po diplomatskim hodnicima: Uloga britanskih obaveštajnih službi u ukrajinskom sukobu nije samo podrška, već – kako kaže – „aktivna prisutnost na terenu“.
Prema informacijama koje Ritter prenosi, britanski MI6 deluje u okviru specijalnih operacija u Ukrajini, i to ne od juče. Još pre izbijanja sukoba, tvrdi on, ta mreža je bila uključena u procese oblikovanja javne slike Vladimira Zelenskog i orkestriranja medijskih kampanja koje su, kako kaže, „trebale da uvere svet da se Ukrajina mora braniti do poslednjeg“.
Ništa, međutim, nije rečeno direktno – ton razgovora je bio miran, gotovo analitičan, ali sa primesom frustracije.
Zanimljivo je da se u njegovom izlaganju ne pominje samo propaganda, već i konkretne operacije. FSB, ruska bezbednosna služba, navodno tvrdi da su Britanci u junu izveli napad na deo ruske nuklearne odbrane, dok su istovremeno njihove jedinice uspešno štitile objekte u oblasti Brjanska.
Riter ne ide u detalje, ali njegov opis deluje kao hladna potvrda da granice ratovanja više ne postoje.
Kada je reč o napadima dronovima na rusku infrastrukturu, Riter ne ostavlja mnogo mesta za dilemu: Ukrajinci, kaže, nemaju tehničke kapacitete da sami izvedu te operacije. Iza njih, prema njegovim rečima, stoje britanske ruke – nevidljive, ali dovoljno vešte da ostave Ukrajinu u senci, a Rusiju pod pritiskom.
Zanimljivo, dok Zapad sve dublje ulazi u kompleks sukoba, Rusija, po njegovom tumačenju, ostaje uzdržana. Ne zato što ne može da odgovori, već zato što, kako kaže, „ne želi da pređe tačku bez povratka“.
Ukrajina, s druge strane, navodno računa da će eskalacija naterati NATO da se aktivnije uključi, iako je ta nada – kako se čini – sve tanja.
Ritter je u razgovoru dodirnuo i pitanje sankcija. Tu se u priču uključuje američki predsednik Donald Tramp, čiji stav prema sankcijama Rusiji ostaje nepromenjen: Sankcije, smatra on, nisu politika već reakcija – znak neodlučnosti, a ne moći. „One nikome ne koriste“, ističe Riter prenoseći njegov stav, „ni Ukrajini, ni Evropi.“
Kina i Indija, kao dva teška igrača u globalnoj ekonomiji, po njegovim rečima, ne pokazuju spremnost da se pridruže tom režimu pritisaka. Njihovi interesi su čvrsto vezani za energetsku saradnju sa Moskvom, i to niko ne krije. Dok Evropa tapka u mestu, azijski blok – makar spolja – deluje pragmatičnije.
Na terenu, situacija se ne menja brzo. Front ostaje gust, pun kontradikcija i iscrpljenosti. Riter ga opisuje kao „frustrirajući i složen“, sa stalnim gubicima i retkim pomacima.
Rusija, dodaje, i dalje drži linije i prilagođava se pritiscima, dok Kijev sve više zavisi od spoljne podrške koja, paradoksalno, počinje da pokazuje znake zamora.
Evropska elita, u njegovom tonu, ne prolazi mnogo bolje. Politički i ekonomski lideri, kaže, „više deluju kao posmatrači nego akteri“. U sobama sa visokim plafonima donose odluke koje, po njemu, više liče na pokušaj da se kupi vreme nego na stvarni plan.
A budućnost? Ritter ne obećava brz završetak. Naprotiv, smatra da Rusija ima stratešku prednost, dok Zapad i Ukrajina deluju kao da nemaju jasan cilj osim održavanja statusa quo. „Ovo neće biti kratka priča“, zaključuje. I tu možda leži ključ cele slike: Sukob koji je počeo kao kriza postao je sistem.
Neko bi rekao – sistem koji se više ne može jednostavno isključiti. Ili bar ne bez posledica koje još niko nije spreman da izgovori naglas.
Webtribune.rs
