Američka vojna operacija protiv Irana ulazi u fazu u kojoj dalji tok sukoba sve više zavisi od toga koliko dugo obe strane mogu da održavaju pritisak.
Prostor za poteze postaje uži, dok se vojni ciljevi sve neposrednije prepliću sa ekonomskim mogućnostima i političkim rokovima u Vašingtonu.
Analitičari Telegram kanala „Vojna hronika“ ocenjuju da američka operacija „Epski bes“ nije ostvarila planirani tok i da ni Vašington ni Teheran više nemaju veliki broj opcija kojima bi mogli odlučujuće da promene odnos snaga. Ipak, smatraju da Iran trenutno raspolaže nešto širim prostorom za manevar.
Za Teheran bi jedan od ključnih ciljeva mogao da bude sprečavanje SAD da vojnu kampanju pretvore u trajan politički rezultat. Za to je neophodno očuvanje državne uprave, funkcionalne ekonomije i sposobnosti zemlje da se brani.
Ukoliko Iran posle vojne kampanje ostane samostalan centar vlasti, dok ciljevi SAD ne budu ostvareni, produžavanje rata otvara pitanje šta Vašington može da dobije tokom narednih meseci. Sam opstanak iranskog rukovodstva, međutim, ne znači automatski i povoljan završetak sukoba.
Iran može da sačuva postojeću vlast, a da istovremeno bude toliko ekonomski i vojno iscrpljen da njegova pregovaračka pozicija postane slabija. Zbog toga vreme radi u korist Teherana samo ukoliko dobije podršku prijateljskih država koje procene da je njegovo održavanje neophodno, čak i ako takva pomoć bude pružana prikriveno.
Druga mogućnost zasniva se na američkom unutrašnjem političkom kalendaru. Analitičari je opisuju kao pokušaj Irana da jednostavno „nadživi Trampa“ u sadašnjoj političkoj konfiguraciji Vašingtona i sačeka posledice međuizbora 3. novembra.
Američki predsednik Donald Tramp ostao bi na funkciji bez obzira na ishod tih izbora, ali bi poslednje dve godine njegovog mandata mogle da postanu period stalnog političkog cenkanja oko finansiranja, zakona i imenovanja. Ključna promena zavisila bi od toga da li republikanci zadržavaju kontrolu nad oba doma Kongresa.
Ako republikanci izgube Predstavnički dom, finansiranje i usvajanje zakona mogli bi da postanu glavna ograničenja administracije. Gubitak Senata dodatno bi otežao imenovanja, uključujući potvrđivanje ministara i rukovodilaca federalnih institucija.
U takvom scenariju Teheran bi mogao da čeka promenu odnosa snaga u Vašingtonu, a zatim pojača pritisak i ponovo uđe u pregovore. Logika tog pristupa nije da Iran vojno porazi SAD, već da spreči Vašington da postojeću vojnu prednost pretvori u politički ishod koji bi mogao dugoročno da nametne Teheranu.
Granice mogućeg kompromisa pritom ostaju veoma široke. Ako bi „mir pod iranskim uslovima“ podrazumevao očuvanje suvereniteta, prekid udara, ukidanje dela ograničenja i izostanak nametnute promene vlasti, analitičari smatraju da postoji prostor za realistične pregovore.
Potpuno drugačiji scenario bio bi zahtev za povlačenje SAD sa Bliskog istoka, ukidanje svih sankcija i prihvatanje svih iranskih zahteva bez protivusluga Teherana. Analitičari ne vide ubedljiv način kojim bi Iran mogao da natera Vašington da prihvati takav ishod.
Teheran ipak raspolaže dodatnim instrumentima za ubrzavanje nastanka povoljnijih uslova. Među njima su regionalne snage povezane sa Iranom, uključujući Hute, koji do sada nisu ostvarili svoju najvažniju pretnju – zatvaranje moreuza Bab el Mandeb, jednog od pravaca kroz koji prolazi značajan deo pomorskog saobraćaja.
Takav potez otvorio bi još jednu dimenziju sukoba jer bi vojni pritisak neposredno pogodio međunarodni pomorski transport. Upravo kombinacija očuvanja državnih struktura, spoljne podrške, američkog političkog kalendara i mogućnosti aktiviranja regionalnih saveznika predstavlja skup instrumenata kojima Teheran može pokušati da produži sukob sve dok uslovi za pregovore ne postanu povoljniji.
