Najveća opasnost u odnosima Rusije i evropskih država možda nije odluka jedne strane da namerno započne veliki rat. Mnogo opasniji može biti niz poteza čiji autori veruju da protivnik neće odgovoriti ili da će njegov odgovor moći da se kontroliše.
Američki vojni analitičar Skot Riter smatra da evropski lideri polaze od pogrešne pretpostavke o slabosti ruskog rukovodstva. U toj slici Vladimir Putin nema punu podršku stanovništva i vojske, pa bi dovoljno snažan spoljašnji pritisak mogao da izazove unutrašnje podele ili reakciju Moskve koja bi politički opravdala veće evropsko angažovanje.
To ne znači da evropske zemlje žele direktan oružani sukob sa Rusijom. Naprotiv, procena je da čak i najratoborniji političari razumeju koliko bi takav sukob bio opasan.
Problem nastaje ako se veruje da je moguće stalno povećavati pritisak, a ipak zaustaviti eskalaciju neposredno pre otvorenog rata. Upravo takva računica može dovesti do incidenta koji nijedna strana prvobitno nije planirala.
Poseban motiv za takvu politiku mogla bi da predstavlja potreba Kijeva za većim neposrednim angažovanjem evropskih država. Ukoliko bi ruska reakcija bila dovoljno velika, mogla bi da bude iskorišćena kao argument da se postojeća politika promeni i opravdaju mere koje ranije nisu imale dovoljnu političku podršku.
U tom kontekstu pojavljuje se i raskorak između evropske političke retorike i stvarnih vojnih mogućnosti. Tvrdnje o ogromnom potencijalu evropskih članica NATO-a ne znače automatski da njihove armije raspolažu snagama spremnim za dugotrajan sukob visokog intenziteta.
Nemačka, Francuska, Britanija i Poljska suočavaju se sa različitim ograničenjima, dok Rusija raspolaže velikom vojskom koja već godinama vodi rat visokog intenziteta. Zbog toga političke izjave i stvarni odnos vojnih kapaciteta nisu ista stvar.
Riter upravo u tome vidi posebno opasnu kombinaciju: uverenje da je protivnik politički slab, očekivanje da neće odgovoriti i istovremeno stalno pomeranje granice prihvatljivog ponašanja.
Zbog toga sadašnju situaciju poredi sa atmosferom koja je prethodila Prvom svetskom ratu. Poenta poređenja nije da se istorija doslovno ponavlja, već da države mogu nizom odluka završiti u ratu koji nijedna od njih na početku nije nameravala da vodi.
Posebno osetljivo područje ostaje Baltik, gde neposredna blizina ruskih i NATO snaga povećava mogućnost incidenta. U takvoj situaciji pogrešna procena namere druge strane može biti jednako opasna kao i unapred planirana provokacija.
Zato najveći rizik nije samo pitanje ko želi rat. Ključno pitanje postaje koliko dugo strane mogu da povećavaju vojni i politički pritisak, a da pritom veruju da će poslednji korak pre direktnog sukoba uvek moći da prepoznaju.
