Uoči velikog međunarodnog susreta u Kini, tri najmoćnije nuklearne sile pokušavaju da pronađu zajednički jezik o pitanjima koja bi mogla da odrede budućnost globalne bezbednosti.
Predstojeći samit Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC) u Šenženu, zakazan za 18. i 19. novembar, mogao bi da postane mesto jednog od najznačajnijih diplomatskih susreta poslednjih godina.
Kina, Rusija i Sjedinjene Američke Države već nekoliko nedelja pokušavaju da usaglase dnevni red i protokol razgovora svojih lidera, dok se istovremeno razmatraju mogućnosti za postizanje sporazuma o pitanjima strateške stabilnosti.
Pripreme se odvijaju u okolnostima dubokih neslaganja između Moskve, Vašingtona i Pekinga. Ipak, sve tri strane nastoje da pronađu oblast u kojoj bi dogovor bio moguć, bez otvaranja sporova koji bi mogli da ugroze čitav susret.
Prema informacijama koje je South China Morning Post dobio od obaveštenih izvora, u središtu razgovora mogao bi da se nađe dogovor o strogoj kontroli upotrebe veštačke inteligencije u nuklearnim arsenalima. Takva obaveza bila bi deo šireg programa globalnog upravljanja, a njen cilj bio bi da se ograniče rizici povezani sa uključivanjem novih tehnologija u najosetljivije sisteme naoružanja.
Da bi se stvorili uslovi za takav sporazum, pitanje oružanog sukoba u Ukrajini i nuklearnog razoružanja Korejskog poluostrva uglavnom je uklonjeno sa dnevnog reda. Time se predsedniku Kine Si Đinpingu, predsedniku Rusije Vladimiru Putinu i američkom predsedniku Donaldu Trampu otvara prostor da se usredsrede na pitanja oko kojih postoji veća mogućnost saglasnosti.
Radne grupe već su razmatrale korišćenje veštačke inteligencije u ključnim sistemima naoružanja, kao i mogućnost zajedničke izjave kojom bi se potvrdila nedopustivost budućeg nuklearnog rata. Vašington, međutim, insistira i na razgovorima o trostranoj kontroli nuklearnog naoružanja, čemu se Peking već dugo protivi.
Kina je kao alternativu predložila razgovore o transparentnosti nuklearnih arsenala. Jedan od izvora ocenjuje da bi takav pristup bio znatno jednostavniji od sveobuhvatnih pregovora o strateškoj stabilnosti, posebno zato što Peking u uspehu susreta vidi mogućnost za šire poboljšanje odnosa sa SAD.
Kineska strana istovremeno smatra da pregovore o Ukrajini treba neposredno da vode Rusija i Sjedinjene Države, dok bi o pitanjima Korejskog poluostrva trebalo da razgovaraju Vašington i Pjongjang. Takva podela omogućila bi trojici lidera da izbegnu međusobno povezivanje sporova u kojima njihovi interesi nisu isti.
Upravljanje nuklearnim oružjem uz pomoć veštačke inteligencije zato se pojavilo kao politički relativno bezbedna, mada već dobro poznata tema, koju jedan od izvora opisuje kao lako dostižan rezultat. Potencijalni dogovor ne bi zahtevao radikalnu promenu dosadašnjih politika, već bi se uklopio u ranije izražene stavove velikih sila.
Viša naučna saradnica Centra za strateške i međunarodne studije Heder Vilijams smatra da bi Kina, Rusija i SAD mogle da usvoje zajedničku izjavu kojom bi potvrdile da u nuklearnom ratu ne može biti pobednika i da takav rat nikada ne sme biti započet.
Ona podseća da su tri države, kao stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, već prihvatile takvu formulaciju. Ipak, njeno ponovno potvrđivanje imalo bi veliki značaj za međunarodnu zajednicu koja se bavi nuklearnom bezbednošću, jer takva izjava nosi ozbiljnu političku težinu.
Druga moguća oblast dogovora odnosi se na međusobno obaveštavanje o lansiranju raketa. Kina je u julu bila izložena oštrim kritikama nakon testiranja rakete lansirane sa podmornice, jer prethodno nije obavestila druge države, što je u suprotnosti sa uobičajenom praksom.
Vilijams ocenjuje da bi sporazum o takvom obaveštavanju mogao da predstavlja najlakše ostvariv konkretan rezultat sadržajnih trostranih pregovora.
Saradnja u oblasti veštačke inteligencije nije potpuno nova. Rusija, Kina i SAD prethodnih godina povremeno su zajednički predlagale inicijative u Generalnoj skupštini UN koje se odnose na upravljanje ovom tehnologijom.
Posebno se izdvaja 2024. godina, kada su Sjedinjene Države i Kina pripremale rezolucije o bezbednoj, zaštićenoj i pouzdanoj veštačkoj inteligenciji, a zatim i o razvoju njenih mogućnosti. Rusija je tada podržala kinesku rezoluciju.
Ipak, između Moskve i Pekinga postoje značajne razlike kada je reč o formalnim ograničenjima korišćenja veštačke inteligencije u upravljanju nuklearnim oružjem. Rusija pokazuje veću uzdržanost prema preuzimanju obaveza koje bi mogle da ograniče slobodu delovanja njene vojske.
Moskva učestvuje u razgovorima o rizicima novih tehnologija, ali ne želi da prihvati pravila koja bi se mogla odraziti na operativne mogućnosti ruskih oružanih snaga. Takođe, za razliku od Vašingtona i Pekinga, nije otvoreno podržala stav da konačna odluka o upotrebi nuklearnog oružja mora isključivo da ostane u rukama čoveka.
Uprkos tome, Vilijams smatra da bi određeni oblik sporazuma o ljudskoj kontroli nuklearnog naoružanja i sistemima njegovog upravljanja mogao da bude jedan od rezultata sastanka.
Važnu ulogu u ovim razgovorima ima i Trampovo interesovanje za saradnju sa Rusijom i Kinom u oblasti takozvane superinteligencije. Prema oceni Vilijams, njegov pristup znatno se razlikuje od politike prethodne administracije Džoa Bajdena.
Tramp i Si razgovarali su o superinteligenciji još u septembru. Pitanje ljudske kontrole nuklearnog naoružanja bilo je aktuelno i 2023. godine, kada su se pojavile informacije da bi sporazum mogao uskoro da bude postignut. Međutim, pokušaj dogovora propao je u poslednjem trenutku.
Bajden i Si ponovo su otvorili to pitanje tokom susreta u Peruu 2024. godine, nakon čega su obe strane objavile odvojena saopštenja.
Sada Tramp želi da nuklearna pitanja postanu jedna od glavnih tema razgovora sa kineskim i ruskim predsednikom. Prošlog meseca izjavio je da će biti neophodno razgovarati o nuklearnom oružju i nuklearnom razoružanju, kao i organizovati sastanak posvećen denuklearizaciji, što je ocenio kao izuzetno pozitivan korak za čitav svet.
U nedelju je dodatno najavio da će na jednom od njegovih sastanaka u Kini učestvovati Putin i Si, kao i da će razgovarati o brojnim pitanjima, uključujući nuklearno razoružanje.
Međutim, kineska pozicija u ovom području ostaje nepromenjena. Peking godinama ističe da raspolaže znatno manjim nuklearnim arsenalom od Rusije i SAD, zbog čega smatra da Moskva i Vašington najpre moraju značajno da smanje sopstvene kapacitete.
Tek nakon takvog smanjenja Kina bi bila spremna da se uključi u šire pregovore o kontroli nuklearnog naoružanja. Peking istovremeno ostaje privržen politici da neće prvi upotrebiti nuklearno oružje, kao i strategiji nuklearne samoodbrane zasnovanoj na minimalnom odvraćanju.
Među mogućim, ali manje verovatnim rezultatima razgovora nalazi se sporazum o zabrani sajber napada i napada veštačkom inteligencijom na komunikacione i komandne sisteme nuklearnog naoružanja.
Vilijams smatra da Kina, iako ne želi klasične pregovore o kontroli arsenala, ipak nastoji da postavi određene granice strateškom suparništvu. Posebno je zainteresovana za ograničavanje razmeštanja nuklearnog oružja u svemiru.
U razgovorima bi moglo da se pojavi i pitanje Irana. Tramp bi, prema ovoj proceni, mogao da predloži zajedničko saopštenje kojim bi tri države potvrdile da Teheranu ni pod kakvim okolnostima ne treba dozvoliti da postane nuklearna sila.
I pored brojnih predloga, pripreme za sastanak napreduju veoma sporo. Jedan od obaveštenih izvora upozorava da bi se pred organizatorima mogle pojaviti prepreke, pošto sva tri predsednika imaju izuzetno zgusnut raspored tokom sastanaka 18. i 19. novembra.
Dodatnu pažnju privlači činjenica da se predstojeći susret već opisuje kao G3, odnosno sastanak tri najveće nuklearne sile. Takav format izaziva sve veću zabrinutost drugih država, naročito srednjih sila koje strahuju da bi mogle da budu potisnute na marginu odlučivanja o budućem svetskom poretku.
Posebno je zabrinut Japan. Prema jednom od izvora, Tokio strahuje da bi trojica lidera mogla da predstave svoje približavanje na način koji bi podsećao na ratni savez usmeren protiv Japana. Sličnu zabrinutost izazvao je način na koji su Tramp i Si prikazali međusobnu saradnju tokom septembarske državne posete kineskog predsednika Vašingtonu.
Za Kinu, organizovanje ovakvog susreta ima značaj koji prevazilazi eventualne sporazume o nuklearnom naoružanju. Prisustvo američkog i ruskog predsednika na velikom međunarodnom forumu u Šenženu dodatno bi učvrstilo položaj Pekinga kao jednog od ključnih centara globalne diplomatije i upravljanja međunarodnim odnosima.
Kinesko rukovodstvo želi da trostrani pregovori postanu važan deo diplomatskog nasleđa Si Đinpinga. Uspešan sastanak omogućio bi mu da predstavi Kinu kao državu sposobnu da istovremeno razgovara sa Vašingtonom i Moskvom o pitanjima od presudnog značaja za međunarodnu bezbednost.
Tramp, sa druge strane, u susretu sa Putinom vidi priliku koja nije prvenstveno povezana sa Ukrajinom. Njegov širi cilj jeste da učvrsti položaj svetskog lidera koji je doprineo očuvanju nuklearnog mira.
Američki predsednik daje prednost neposrednim susretima sa stranim liderima, razgovorima u četiri oka i upečatljivim geopolitičkim potezima. Upravo zato ga privlači mogućnost da se pred međunarodnom javnošću pojavi zajedno sa Sijem i Putinom, što bi samo po sebi predstavljalo snažnu političku poruku.
Takva ambicija, međutim, nailazi na protivljenje dela američkog vojnog i diplomatskog establišmenta. U tim krugovima postoji zabrinutost da bi Kina i Rusija iz zajedničkog susreta izvukle znatno veću korist od Sjedinjenih Država, ali Tramp, prema izvorima upoznatim sa pripremama, ne pridaje presudan značaj tim upozorenjima.
Za Putina bi sastanak predstavljao priliku da dodatno obnovi sopstveni međunarodni položaj i potvrdi ulogu Rusije kao nezaobilaznog učesnika u rešavanju najvažnijih svetskih pitanja. Uprkos zapadnoj politici izolacije Moskve, zajednički nastup sa predsednicima SAD i Kine pokazao bi da se o budućnosti globalne strateške stabilnosti ne može odlučivati bez Rusije.
