Novi bezbednosni savez Saudijske Arabije, Turske i Pakistana mogao bi da predstavlja početak duboke promene odnosa snaga na Bliskom istoku, ali njegovo stvarno značenje zavisi od pitanja na koje još nema jasnog odgovora – da li je nastao kao samostalni odgovor regionalnih sila ili uz presudan uticaj Sjedinjenih Država.
Pol Krejg Roberts je u razgovoru sa Nimom R. Alhorshidom u emisiji Dialogue Works Deutsch ocenio da postoje dva potpuno različita načina na koja se novi savez može tumačiti.
Prema jednom, deo muslimanskog sveta počinje da shvata da se više ne može oslanjati na dosadašnje bezbednosne aranžmane. Prema drugom, Vašington je mogao da učestvuje u stvaranju pakta kako bi ograničio Iran, Jemen i Hezbolah.
Roberts posebnu težinu pridaje činjenici da je Pakistan nuklearna sila. Po njegovoj proceni, prisustvo zemlje sa nuklearnim oružjem znači da se prema članicama takvog saveza više ne može primenjivati ista vrsta vojne pretnje bez rizika od odgovora.
On smatra da bi stvarna snaga tog bloka, međutim, postala mnogo veća ukoliko bi mu se pridružio Iran. Turska, Saudijska Arabija, Pakistan i Iran zajedno bi, prema Robertsovoj proceni, raspolagali teritorijom, stanovništvom, vojnim kapacitetima i resursima koji bi dramatično otežali realizaciju izraelskih regionalnih ambicija.
Roberts tvrdi da bi takav savez praktično onemogućio istovremeni pritisak na sve četiri države. U tom kontekstu govori o izraelskoj ideji „Velikog Izraela“, za koju tvrdi da se poslednjih godina sve šire tumači, uključujući teritorije i države znatno dalje od postojećih izraelskih granica.
On se pozvao i na izjave koje pripisuje izraelskim zvaničnicima, uključujući tvrdnju da bi Turska posle Irana mogla postati sledeća meta izraelskog strateškog pritiska. Iz toga izvodi zaključak da Ankara ne bi trebalo bezuslovno da računa na NATO, niti Rijad na američku zaštitu, ukoliko bi njihovi interesi došli u direktan sukob sa interesima Izraela.
Roberts ipak upozorava da još nije moguće utvrditi da li savez zaista ima takvu svrhu. Druga mogućnost, po njegovim rečima, jeste da su SAD pomogle njegovo formiranje upravo da bi izolovale Iran, Jemen i libanski Hezbolah.
Zato kao jedan od mogućih pokazatelja navodi buduće ponašanje Vašingtona i Izraela. Ako savez bude radio nezavisno od SAD i počne da prerasta u autentičan regionalni blok, Roberts očekuje pokušaje njegovog slabljenja, političkog razbijanja i pritiske na najvažnije ljude koji podržavaju takvu orijentaciju.
Posebno pitanje predstavlja odnos Saudijske Arabije prema Jemenu. Roberts smatra nelogičnim da Rijad nastavlja konfrontaciju sa Jemenom ako istovremeno postoji mogućnost da se i sam suoči sa izraelskim pritiskom. Jemen, kako ocenjuje, predstavlja jednu od sila koja pruža stvarni otpor izraelskoj politici.
Ako Saudijska Arabija nastavi da tretira Jemen kao protivnika, Roberts smatra da bi to moglo biti upozorenje da novi savez nije ono što na prvi pogled izgleda. Takav razvoj, prema njegovoj proceni, mogao bi značiti da je američki uticaj u njegovom nastanku znatno veći nego što se javno vidi.
Iran u međuvremenu pokušava da gradi odnose sa drugim državama Zaliva. Roberts smatra da bi Teheran mogao da iskoristi činjenicu da američka vojna infrastruktura nije pružila regionalnim državama onu vrstu zaštite koju su ranije očekivale. Ukoliko bi iranska diplomatija uspela da taj argument pretvori u novi sistem saradnje, mogla bi nastati znatno šira regionalna struktura.
Upravo zato Roberts smatra da je Iran ključna karika. Bez Teherana savez Saudijske Arabije, Turske i Pakistana može ostati značajan, ali ograničen. Sa Iranom bi, prema njegovoj proceni, prerastao u blok četiri velike muslimanske države koji bi potpuno promenio računicu svih spoljnih sila u regionu.
On novi proces povezuje i sa promenama unutar muslimanskih društava. U razgovoru je ukazano da tradicionalne podele između sunita i šiita više nisu toliko snažne u javnom mnjenju kao ranije, naročito posle događaja u Gazi. Alhorshid je ocenio da se u Turskoj, Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Bahreinu i Iranu sve više formira zajednički osećaj da regionalna pitanja prevazilaze stare verske podele.
Roberts ostaje oprezan. Ne tvrdi da je novi pakt već postao savez protiv Izraela niti da je njegovo poreklo definitivno poznato. Ali smatra da sama činjenica da su se Saudijska Arabija, Turska i nuklearni Pakistan povezali predstavlja razvoj koji bi još pre nekoliko godina bio teško zamisliv.
Ako je taj proces autentičan i ako mu se priključi Iran, Roberts očekuje jednu od najvećih promena regionalne ravnoteže poslednjih decenija. Ako je, međutim, struktura nastala pod američkim uticajem kako bi se obuzdali Iran i njegovi saveznici, njeno pravo značenje biće sasvim suprotno.
Za Robertsa će zato najvažniji odgovor dati ono što će se dogoditi sledeće: ko će pokušati da savez proširi, ko će pokušati da ga oslabi i protiv koga će njegove članice u trenutku ozbiljne krize zaista stati.
Sa sadasnjim politicarima, ovaj savez nema velikog znacaja jer su interesi previse razliciti. Pakistan se nece mesati u bilo kakav rat Turske kao ni SA