Rat u Ukrajini i sukob oko Irana sve teže se mogu posmatrati kao potpuno odvojene krize, jer se vojni incidenti, promena odnosa prema pregovorima i zaoštravanje stavova Moskve i Teherana sve više prepliću.
Bivši britanski diplomata Alaster Kruk, osnivač Conflicts Foruma i nekadašnji savetnik za Bliski istok Havijera Solane, govorio je o tom procesu u razgovoru sa Glenom Dizenom.
Jedan od događaja koji je otvorio pitanje neposrednog povezivanja dva sukoba dogodio se u Kaspijskom moru. U razgovoru je pomenut ukrajinski napad na iransko plovilo, kojem su samo nekoliko dana ranije prethodili američki napadi na iranske ciljeve u tom području.
Situacija je u jednom trenutku izgledala kao mogući početak direktnijeg povezivanja rata Rusije i Ukrajine sa sukobom oko Irana. Ukrajinska strana se, međutim, potom povukla iz tog pravca i, kako je navedeno u razgovoru, uputila svojevrsno izvinjenje.
Mnogo ozbiljnije od pojedinačnog incidenta jeste pitanje da li u Vašingtonu postoji uverenje da bi povezivanje različitih ratnih žarišta moglo da ostane pod kontrolom. Kruk upravo u tome vidi jednu od najvećih opasnosti.
Njegova procena je da postoji preterano samopouzdanje u sposobnost Zapada da određuje nivo eskalacije, područje na kojem će se sukob voditi i trenutak kada će borbe početi ili prestati. Takav pristup podrazumeva da će protivnik reagovati u očekivanim granicama i praktično prihvatiti tempo koji mu druga strana nameće.
Rat oko Irana već je pokazao problem takve pretpostavke. Posle napada na Jordan, američka strana govorila je o iznenađenju, dok je prethodno, prema Krukovom tumačenju, postojalo očekivanje da će Iran svoje poteze ograničiti na proporcionalno preslikavanje američkih akcija.
Ako Moskva i Teheran zaključe da protivniku prepuštaju preveliku kontrolu nad tempom i mestom eskalacije, mogu se odlučiti za drugačiju strategiju. Kruk smatra da bi upravo veća nepredvidljivost i spremnost da sami preuzmu inicijativu mogli postati odgovor na postojeću situaciju.
U tome se pojavljuje jedna od najvažnijih veza između Rusije i Irana. Obe zemlje, prema procenama iznetim u razgovoru, sve manje veruju da pregovori sa Zapadom mogu doneti dogovor koji će zaista biti sproveden.
Ruska strana je, kako je navedeno, počela veoma otvoreno da poručuje da ne želi nastavak političkih pregovora sa Amerikancima. Administrativni kanali komunikacije mogu ostati otvoreni, ali to nije isto što i politički proces u kojem Moskva očekuje postizanje trajnog sporazuma.
U tom kontekstu pojavljuje se i veoma teška ruska ocena razgovora održanih na Aljasci. Kruk je stav Moskve opisao kao zaključak da su ti razgovori bili obmana slična sporazumima iz Minska – proces koji je drugoj strani omogućavao da dobije vreme, umesto da predstavlja put ka konačnom rešenju.
Iran je prošao kroz iskustvo koje Moskva sada pažljivo posmatra. Kruk ocenjuje da ruska strana vidi kako dogovori sa Iranom nisu doveli do očekivanog ishoda i zaključuje da mnogi sporazumi, iz perspektive Teherana, nikada nisu ni bili namenjeni punoj primeni.
Time iskustva dve zemlje počinju da se međusobno dopunjuju. Rusija više ne posmatra samo sopstvenih nekoliko decenija odnosa sa Zapadom, već i ono što se dogodilo Iranu. Teheran, sa druge strane, ima dodatni razlog da pažljivo prati način na koji se Zapad ponaša prema Moskvi.
Posledica je postepeno učvršćivanje pozicija obe zemlje. Ako se pregovori doživljavaju kao sredstvo za kupovinu vremena, a vojni pritisak kao pokušaj da protivnik bude nateran na ustupke, prostor za kompromis postaje sve uži.
Sličan problem pojavljuje se u odnosima sa Kinom. U razgovoru je pomenut razgovor američkog državnog sekretara Marka Rubija sa kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jijem, tokom kojeg je američka strana pokušala da odvrati Peking od uključivanja u pitanje Irana. Kineski odgovor opisan je kao veoma oštro odbijanje takvog zahteva.
Tako se kriza širi izvan odnosa SAD sa Rusijom i Iranom. Peking sve manje prihvata mogućnost da Vašington određuje granice njegovog delovanja, dok Moskva i Teheran postaju tvrđi u odnosu prema zapadnim zahtevima.
Posebno opasan element jeste mogućnost pogrešne procene reakcije protivnika. Ako jedna strana veruje da može da pojačava vojni pritisak sve dok druga ne pristane na pregovore, dok druga taj isti pritisak tumači kao dokaz da mora da eskalira, dve strategije vode u potpuno suprotnim pravcima.
Rusija rat u Ukrajini posmatra kao egzistencijalno bezbednosno pitanje. U takvoj postavci, mogućnosti koje se u evropskim prestonicama vide kao izbor između kapitulacije i popuštanja ne moraju postojati iz perspektive Moskve. Ako rusko rukovodstvo zaključi da je poraz neprihvatljiv, alternativa pritisku može postati dodatna eskalacija.
Iran se suočava sa sličnim pritiskom i istovremeno smanjuje spremnost za pregovore. Upravo zato Kruk smatra da su se dva rata već u određenoj meri spojila – ne nužno u jedan formalni vojni sukob, već kroz zajedničko iskustvo, strateške zaključke i sve izraženije odbacivanje zapadnog modela pregovora.
Najveći rizik zato više nije samo mogućnost slučajnog incidenta. Mnogo ozbiljnija opasnost nastaje ako sve strane počnu da veruju da će upravo dodatna eskalacija naterati protivnika da popusti.
U takvom okruženju nestaje upravo ono što je potrebno za kontrolisanje velike međunarodne krize – poverenje da druga strana želi dogovor i uverenje da će dogovor, ako bude postignut, zaista biti sproveden.
