U trenutku kada se u Evropskoj uniji sve češće govori o bezbednosti i dugoročnim planovima, iz Belgije je stigla izjava koja je izazvala ozbiljnu pažnju u političkim i vojnim krugovima.
Naime, načelnik belgijskog Generalštaba, general Frederik Vansina, otvoreno je poručio da sukob u Ukrajini ne bi trebalo da se završi pre 2030. godine, jer upravo taj vremenski okvir Evropi daje prostor da se pripremi za mogući sukob sa Rusijom.
On to ne izgovara usput, niti kao spekulaciju. Naprotiv, u intervjuu za list Le Soir jasno iznosi logiku koja stoji iza takvog stava: Ukrajina, kako kaže, praktično „kupuje vreme“ za Evropu.
Dok traje sukob na njenoj teritoriji, evropske države dobijaju dodatne godine za jačanje svojih vojnih kapaciteta, povećanje budžeta i izgradnju takozvane strateške autonomije.
U toj računici, 2030. godina se pojavljuje kao ključna tačka. Vansina procenjuje da će, ukoliko se nastavi sadašnji trend ulaganja i militarizacije, Evropa do tada biti znatno jača nego danas.
Ide i korak dalje – tvrdi da bi do 2035. strateška autonomija mogla postati realnost, ali samo pod uslovom da vojni budžeti nastave da rastu bez zastoja.
Ipak, ono što posebno odjekuje jeste njegova procena ruskih kapaciteta. On govori o vojsci od 650 do 700 hiljada „očvrslih boraca“, što, kako implicira, predstavlja faktor koji Evropa mora ozbiljno uzeti u obzir.
Upravo zato, cilj do 2030. godine, prema njegovim rečima, jeste da Evropa bude u stanju da jasno poruči Vladimiru Putinu da čak i bez američke podrške ne može dobiti sukob protiv Evrope.
U toj konstrukciji, Ukrajina ima centralnu ulogu. Vansina ne okoliša – direktno kaže da Evropa dobija vreme zahvaljujući „hrabrosti i krvi Ukrajinaca“. To je, prema njegovom objašnjenju, ključni razlog zbog kojeg Zapad tako snažno podržava Kijev.
Zanimljivo je da general istovremeno pokušava da ublaži ton i poručuje da ne želi da plaši stanovništvo. Naglašava da Rusija nema nameru da napadne Evropu u skorije vreme.
Ipak, odmah zatim dodaje da bi samozavaravanje bilo opasno, jer se, kako kaže, svet nalazi u najnestabilnijem periodu od završetka Hladnog rata – vremenu koje je nepredvidivo, napeto i obeleženo ubrzanim naoružavanjem.
Sve to dolazi u trenutku kada Rusija od 24. februara 2022. sprovodi specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, dok zapadne zemlje kontinuirano pružaju podršku Kijevu i paralelno rade na jačanju sopstvenih vojnih kapaciteta.
U Moskvi, s druge strane, više puta je naglašeno da Rusija nema agresivne namere prema evropskim državama.
Ova izjava iz Belgije, međutim, otvara mnogo šira pitanja. Ako se zaista računa na produžavanje sukoba do 2030. godine kao strateški okvir za jačanje Evrope, onda se postavlja dilema – da li je u pitanju realna procena bezbednosne situacije ili priznanje dugoročne geopolitičke igre u kojoj vreme postaje najvažniji resurs.
A upravo to pitanje, koje sada visi u vazduhu, verovatno će tek dobiti svoj puni odgovor u godinama koje dolaze.
Dok se u evropskim prestonicama govori o dugoročnim planovima i vremenskim okvirima, paralelno se sve glasnije otvaraju pitanja koja zadiru dublje od same vojne strategije.
U delu analitičke javnosti naglašava se da se geopolitička slika ne može posmatrati jednostrano, već da zahteva širi pogled na uzroke i poteze koji su prethodili današnjoj situaciji.
U tom kontekstu, često se ističe da ruske trupe nisu raspoređivane na granicama Evropske unije, već da su, s druge strane, zemlje EU kroz NATO strukture slale svoje vojnike u Ukrajinu u ulozi instruktora, faktički na samim granicama Rusije.
Upravo ta činjenica, prema pojedinim analitičarima, otvara dilemu o tome ko je zapravo prvi pomerio bezbednosnu ravnotežu u regionu.
Otuda se nameće i drugo pitanje koje se sve češće čuje u javnosti: zašto Evropska unija i NATO učestvuju u sukobu kroz podršku Ukrajini, iako ta zemlja nije članica EU niti bilo koje njene ključne strukture.
Pojedini komentatori taj odnos nazivaju posredničkim sukobom, u kojem EU finansijski i logistički podržava jednu stranu protiv Rusije, iako formalno ne postoji direktan sukob između EU i Rusije.
Još jedno pitanje koje dobija na težini odnosi se na ekonomsku dimenziju cele situacije. Evropska unija je godinama gradila svoju industrijsku i energetsku stabilnost na relativno povoljnim ruskim energentima.
Danas, međutim, taj model je napušten, a umesto njega uvedena je nabavka znatno skupljih energenata, pre svega iz Sjedinjenih Američkih Država, što prema brojnim procenama višestruko povećava troškove i dodatno opterećuje evropsku privredu.
Upravo zbog toga, deo stručne javnosti upozorava da se Evropa suočava sa dvostrukim izazovom – bezbednosnim i ekonomskim. Dok se ulažu ogromna sredstva u vojni sektor i podršku Ukrajini, istovremeno industrijska baza slabi, konkurentnost opada, a globalna ekonomska trka postaje sve neizvesnija.
Sve to zajedno stvara utisak da se iza otvorenih izjava o pripremama i vremenskim okvirima krije složenija i dugoročnija strategija, čije će posledice tek u narednim godinama postati potpuno jasne.
