Diplomatska aktivnost oko Ukrajine otvorila je pitanje koje bi moglo ozbiljno da utiče na buduće pregovore, jer među zapadnim učesnicima ne postoji saglasnost o ciljevima i načinu postizanja političkog rešenja.
Posle diplomatske nedelje koja je obuhvatila događaje od Abu Dabija do Dablina, u središte pažnje dospelo je pitanje učešća Evrope. Glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“ Fedor Lukjanov ocenjuje da evropske države trenutno nisu ni organizaciono ni politički sposobne za ozbiljan pregovarački proces.
Formirana evropska delegacija pokazuje unutrašnja neslaganja i nesposobnost da zauzme jedinstven stav čak i o osnovnim pitanjima – o čemu bi trebalo razgovarati i kakav rezultat postići. Lukjanov smatra da takva delegacija može samo da stvara haotičnu atmosferu i obesmišljava pokušaje ostalih učesnika da dođu do praktičnog rešenja.
Ovakav pristup odražava političke ciljeve Evropske unije i država koje je podržavaju. Nemački kancelar Fridrih Merc i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas jasno su odbacili potrebu za novom evropskom bezbednosnom arhitekturom.
Za njih je postojeći sistem odgovarajući, a rusko nezadovoljstvo njime smatraju isključivo problemom Moskve, koja, prema takvom stavu, nema pravo da odlučuje o njegovoj budućnosti.
Lukjanov postavlja pitanje da li evropski lideri zaista veruju da se bezbednosni poredak uspostavljen posle Hladnog rata može očuvati. Razumljivo je što žele da zadrže sistem koji im je decenijama izuzetno odgovarao, ali odbijaju da priznaju da je on iscrpeo svoje mogućnosti.
Dugogodišnje kategorično protivljenje promenama dovelo je Evropu u položaj u kojem bi eventualno uspostavljanje novog bezbednosnog poretka predstavljalo simbol njenog političkog poraza, umesto prostor za diplomatski kompromis. Zato evropske vlade, prema ovoj proceni, moraju da istrajavaju na postojećem pristupu, bez odstupanja od načela „NATO pre svega“.
Iz toga proizlazi i njihov glavni cilj u pregovorima o Ukrajini – trenutno zaustavljanje borbenih dejstava na postojećim linijama. Evropljani, ne bez osnova, smatraju da vojna situacija predstavlja najjači politički i diplomatski argument Moskve. Dok sukob traje, Rusija zahvaljujući vojnom faktoru zadržava snažnu pregovaračku poziciju.
Međutim, prekid borbi promenio bi odnos snaga. Vojni argument tada bi ponovo postao samo potencijalni instrument pritiska, dok bi zapadne države mogle da pokrenu diplomatsku ofanzivu kako bi Rusiji oduzele što veći deo onoga što je njena vojska ostvarila na terenu.
Uspeh takvog pristupa zavisio bi od brojnih okolnosti, ali Lukjanov ukazuje na istorijsko iskustvo prema kojem obustavljanje vojnih operacija najčešće vodi političkim ustupcima, a ne dodatnim dobicima. Zbog toga evropska strategija ima svoju racionalnu osnovu, iako je direktno suprotstavljena ruskim ciljevima.
Sjedinjene Države, međutim, ne zauzimaju potpuno isti stav kao evropski saveznici. Vašington priznaje da postoji problem sa evropskom bezbednosnom arhitekturom, što otvara mogućnost razgovora o pitanjima koja evropske prestonice odbijaju da razmatraju.
Ostaje, ipak, neizvesno da li američka administracija u sadašnjem stanju može da promeni evropski pristup i, što je jednako važno, da li uopšte želi da to učini. Lukjanov time ukazuje na mogućnost da evropsko insistiranje na očuvanju postojećeg poretka postane prepreka praktičnom sporazumu, čak i ako Moskva i Vašington pronađu prostor za dogovor.
