Priča o ocu i sinu, Erneu i Petru, Mađarima iz Kamenice kod Novog Sada, koji su zajedno branili Kosovo, nikada nije ispričana. Tako bi verovatno i ostalo da je general Vladimir Lazarević nije nedavno podelio sa javnošću.
– Bio sam martovac, klasa 1998. Nekoliko dana pred „skidanje“, pukovnik Miloš Đošan je postrojio vojsku i saopštio da je pitanje dana kada će početi bombardovanje i da niko ne ide kući. Vojska se nije bunila. Naprotiv. Nisam ni pomišljao o tome da ostavim drugove, govori Petar za Novosti.
[adsenseyu1]
Seća se i Erne da se Petar javio 22. marta, kada je i saopštio da ostaje.
Počelo je bombardovanje, otac i sin se nekoliko dana nisu čuli. Početkom aprila, govori nam stariji Varnju, počele su Novim Sadom da kruže priče o tome kako vojska krije svoje mrtve.
Erne je nabavio vojničku kartu i ucrtavao mete za koje je NATO tvrdio da su gađane i upoređivao ih je sa izveštajima naše vojske. Više nije mogao da izdrži i krenuo je kod svog Petra, na Kosovo i Metohiju.
– To je bila scena kao iz filma. Erne na našem položaju kod mesta Ćerim, iznad sela Košara. Kaže, došao da nas nahrani i da je sve doneo za perkelt gulaš. Raspakuje torbu pred vojskom, a ispadaju kobasice. Objašnjavam mu da su nas dosad tri puta promašile rakete, ali da će nas sad zviznuti samo ako založi vatru, kaže Petar.
Erne opisuje da mu je „svanulo“ kada je video Petra na položaju. Slučaj je hteo da se, pre nego što pronađe sina, nađe ispred vojne ambulante, u trenutku kada je sa Paštrika stigao kamion sa ranjenicima. Pomogao im je da siđu i gledao ima li među njima Petra.
[adsenseyu1]
– Smestio me je sutra ujutru vojni policajac s trojicom momaka iz posebnih jedinica policije koji su išli ka Đakovici. To su bili Dragan Krivokapić, Miloje Banjac i Miroslav Radojević. Nikad ih neću zaboraviti. Mislio sam, najzad sve ide kako treba, a onda, posle 10 minuta, na izlazu iz grada, kroz šoferšajbnu gledam kako leti raketa, „tomahavk“, pravo na nas. Banjac za volanom ukoči, mi iskočismo, a raketa udari negde iza nas. Sedosmo opet u kola, i posle pet minuta isti prizor, ponovo smo „ljubili“ zemlju. Treći put nas je Bog spasao, priča Erne.
Stariji Varnju ponosno dodaje da je njegov sin svih 78 dana bio na borbenom položaju, ali i naglašava da je doživeo da mu „čuva glavu“. Kaže da je, pošto je ideja o gulašu odbijena, Petar morao da ga sprovede s položaja:
– Tata, sad desno, preskoči žicu, vidiš da je minsko polje… I tako, sve do pozadine, briše Erne suze i priča o tome kako mu je iste noći pukao čir. Ipak, sutradan se dobrovoljno javio da odnese pasulj na položaj.
– Te noći Petrova jedinica za osmatranje je promenila položaj i jedva smo ih našli. Da ne beše jednog Nišlije koga su zvali Bata Đoša, nikad sam ne bih došao na taj položaj. Zatekoh Petrovo odeljenje kako se smešta u kuću Albanca Dušija Tune.
[adsenseyu4]
Varnju i Tuna su za jedno popodne postali prijatelji. Petar nam svedoči da ga je Tuna sve do poslednjeg dana rata pitao kako je Erne, boli li ga stomak.
– Nema tu tajne. Duši je meni dao reč da će čuvati Petra i drugove, a ja njemu da će vojska čuvati njega, kuću i svu čeljad. Tako je i bilo. Voleo bih još jednom da ga vidim. Čuo sam da su posle Albanci katolici morali da beže u Hrvatsku, dopunjava otac.
„Ratovanje“ dobrovoljca Ernea trajalo je desetak dana. Najneprijatnije mu je, kaže, bilo u Đakovici, kada su Pekovići čuli za velikog heroja koji je došao da ratuje sa sinom:
– Okupili se stari Crnogorci koji nisu bili za puške, a doveli i žene, da im pričam o svom junaštvu. Šta da kažem, sem da sam se poplašio kao zec. Ne mogu da priznam da sam od sina i dece učio o junaštvu. Ne ide kod Crnogoraca tako. Posle nekoliko dana, vratio sam se kući.
(Novosti.rs)
