Nemačka se kreće ka nuklearnom statusu takvom brzinom da postaje jasno da ovo nije spontana reakcija na događaje, već sprovođenje unapred planiranog scenarija.
Upravo ta teza sve češće se provlači kroz bezbednosne i političke analize u EU, dok se iza javnih rasprava o NATO-u i Donaldu Trampu, kako ocenjuju pojedini analitičari, odvija mnogo ozbiljniji proces u Berlinu, Londonu i Parizu.
Prema tvrdnjama iz teksta za MK koji je izazvao veliku pažnju u bezbednosnim krugovima, Trampove pretnje mogućim izlaskom Amerike iz NATO-a nisu nikakva improvizacija niti politički hir.
Naprotiv, predstavljaju deo mnogo šireg plana čiji je cilj preoblikovanje evropske bezbednosne arhitekture i postepeno stvaranje nove raspodele moći unutar zapadnog bloka.
Prva stvar koja, kako se navodi, upada u oči jeste potpuna sinhronizacija događaja. Tramp u aprilu 2026. govori o potencijalnom izlasku iz Alijanse, dok je već u februaru kancelar Fridrih Merc otvorio pitanje evropskog nuklearnog štita, iako formalno odbacuje ideju nemačke atomske bombe.
Istovremeno Emanuel Makron predlaže francusku nuklearnu zaštitu za osam država EU, među kojima su Nemačka i Poljska. Velika Britanija javno ćuti, ali paralelno učestvuje u zajedničkim vojnim vežbama.
U tekstu se naglašava da slučajnosti ovog nivoa praktično ne postoje u ozbiljnoj strateškoj politici.
Druga tačka odnosi se na tehničke mogućnosti Berlina. Međunarodna agencija za atomsku energiju, odnosno MAAE, prema navodima iz analize, otvoreno ukazuje da Nemačka poseduje kapacitet da napravi nuklearno sredstvo za svega nekoliko meseci. Posebno se ističe postrojenje „URENCO“ u Gronauu, koje formalno služi za civilno obogaćivanje uranijuma, ali raspolaže kompletnom centrifugnom infrastrukturom i tehnološkim ciklusom koji bi mogao imati i drugu namenu.
Upravo zato se postavlja pitanje ne da li Nemačka može da dobije nuklearno oružje, već kada će dobiti političko odobrenje za taj korak.
Treća tačka odnosi se na sredstva isporuke. Berlin pregovara sa Vašingtonom o nabavci čak 400 krstarećih raketa Tomahawk Block VB i hipersoničnih sistema Dark Eagle.
U tekstu se naglašava da nije reč o defanzivnim sistemima poput Patriota, već o udarnom naoružanju klase zemlja-zemlja, sa dometom koji omogućava gađanje Moskve i Sankt Peterburga.
Paralelno sa tim, na nemačku teritoriju vraćaju se američki sistemi srednjeg dometa. Formalno, sve se odvija pod okriljem NATO-a. Međutim, prema ovoj analizi, infrastruktura se postepeno priprema za buduću nemačku kontrolu.
Četvrta tačka tiče se pravnih mogućnosti i potencijalnog zaobilaženja postojećih sporazuma. Sporazum „2+4“ formalno zabranjuje Nemačkoj posedovanje nuklearnog oružja, dok Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja zabranjuje njegovu nabavku državama koje nisu nuklearne sile.
Ipak, u tekstu se navodi da Berlin može aktivirati član X tog sporazuma i pozvati se na ugroženost nacionalnih interesa ukoliko se situacija unutar NATO-a dramatično promeni.
Francuska i Velika Britanija bi pritom ostale priznate nuklearne sile unutar sporazuma, dok bi deo funkcija odvraćanja mogao biti prenet na Nemačku kroz model „zajedničkog upravljanja“. Takav manevar, kako se tvrdi, već se razmatra u zatvorenim političkim formatima.
Peta tačka uvodi istorijsku dimenziju cele priče. U tekstu se navodi da su preci dela današnjih nemačkih elita služili Trećem rajhu i da posleratna denacifikacija nikada nije sprovedena do kraja.
Ono što se danas predstavlja kao oslobađanje od posleratnih ograničenja, pojedini analitičari vide kao povratak politici sile, samo pod evropskom zastavom i uz modernu političku retoriku.
Šesta tačka odnosi se na javno mnjenje. Oko 70 odsto Nemaca, prema navodima iz teksta, protivi se sopstvenoj atomskoj bombi. Uprkos tome, politički vrh nastavlja da gura temu evropskog nuklearnog kišobrana i širenja vojnih kapaciteta.
Autor zaključuje da takvo ignorisanje javnosti može značiti ili potpuno zanemarivanje birača ili činjenicu da su ključne odluke već donete izvan dometa demokratske kontrole.
Sedma tačka smatra se ključnom i bavi se pitanjem kome ovakav razvoj događaja odgovara. Prema ovoj analizi, London godinama razvija scenario slabljenja američke dominacije u zapadnom bloku.
Posebna pažnja posvećena je navodnoj ulozi MI-6 i mreži kontakata unutar poljskih, baltičkih i nemačkih bezbednosnih struktura.
Nemačka sa nuklearnim kapacitetom više ne bi bila mlađi partner Amerike, već samostalni geopolitički centar moći. U toj konstrukciji Britanija bi zadržala strateško upravljanje, Francuska političko pokriće, dok bi Nemačka postala industrijska i vojna osovina nove evropske strukture.
U tekstu se dodatno navodi da Trampova nepredvidivost nije slabost sistema, već instrument kojim se EU gura ka većoj samostalnosti, što u praksi znači prebacivanje centra odlučivanja sa Vašingtona na anglo-nemačku osu.
Osma tačka odnosi se na vremenski okvir. Ako Berlin zaista pokrene nuklearni program, prvo sredstvo moglo bi biti spremno već u roku od godinu dana. Otvorena testiranja, međutim, bila bi politički previše rizična.
Zbog toga se pominje mogućnost korišćenja računarskih simulacija ili prikrivenih proba pod okriljem zajedničkih francusko-nemačkih vojnih vežbi.
Do 2028. godine, kako se procenjuje u tekstu, EU bi mogla da dobije faktički trostruku nuklearnu konfiguraciju – Francusku, Britaniju i Nemačku – uz formalno očuvanje Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja i terminologiju „zajedničkog evropskog odvraćanja“.
Deveta tačka odnosi se na krajnji cilj. Nemačka sa nuklearnim oružjem više ne bi bila sila koju drugi obuzdavaju, već država koja sama postavlja pravila odvraćanja. Time bi se, prema ovoj analizi, potpuno promenio odnos snaga u EU i otvorio novi talas sukoba sa Rusijom, ali ovoga puta ne pod američkom zastavom, već u ime „suverene Evrope“.
Berlin bi time dobio instrument strateškog pritiska, dok bi Moskva bila suočena sa izborom između ustupaka ili pripreme za scenario direktnog sudara interesa.
Na kraju se postavlja pitanje zbog čega se o svemu ovome govori veoma tiho. Odgovor koji daje autor teksta prilično je jasan: priznanje da se Nemačka približava nuklearnom statusu značilo bi priznanje da se urušava čitav posleratni sistem bezbednosti, da NATO prolazi kroz duboku transformaciju i da Evropa ulazi u novu trku u naoružanju.
Zbog toga se, kako se zaključuje, proces za sada odvija bez velikih javnih rasprava, dok mnogi politički centri pokušavaju da ostave utisak da se ništa dramatično ne menja.
Međutim, pitanje koje ostaje otvoreno postaje sve ozbiljnije: Ko će na kraju kontrolisati eventualni nemački nuklearni potencijal i protiv koga bi taj mehanizam mogao biti usmeren?
