Vrelog letnjeg jutra, 2. avgusta 1980., godine masovna eksplozija raznela je glavnu čekaonicu železničke stanice u Bolonji. Poginulo je 85 ljudi, a stotinu je povređeno. Iako su u početku okrivljeni legendarni urbani gerilci u Italiji, Crvene brigade, uskoro se pokazalo da je napad, u stvari, došao iz „dip stejta” same italijanske vlade.
Potpuna priroda ove tajne, paralelne države otkrila se tek deceniju kasnije, kada je italijanski premijer Džulio Andreoti, na ispitivanju specijalne istražne komisije, otkrio postojanje skrivenih oružja u celoj zemlji, koje su bile na raspolaganju organizaciji koja je kasnije identifikovana kao ‘Gladio’.
Pokazalo se da članovi ove grupe ne uključuju samo stotine krajnje desničarskih ličnosti u obaveštajnom, vojnom, vladinom, medijskom, crkvenom i korporativnom sektoru, već i šaroliki asortiman fašista, psihopata i pripadnika kriminalnog podzemlja.
[adsenseyu1]
I uprkos Andreotijevim pokušajima da se grupa proglasi „patriotama“, većini ostatka italijanskog političkog poretka bilo je očigledno da su oni delovali kao prilično loši ljudi.
Prateća istraživanja pratila su veze sa sličnim grupama koje su se širile širom Evrope i za koje su svi ustanovili da su terorističke organizacije dip stejta, a za sve je na kraju ustanovljeno da su podređene najvišim nivoima komandne strukture CIA-e i NATO-a.
Nadimak ‘Gladio’ na kraju je proširen i uključivao je srodne terorističke strukture dip stejta, uključujući: ‘P2’ u Italiji, ‘P26’ u Švajcarskoj, ‘Sveborg’ u Švedskoj , ‘Kaunter-Gerila’ u Turskoj i ‘Šipskin’ u Grčkoj.
Za ovu evropsku listu je tada otkriveno da ima veze ne samo sa praktično svakom tajnom državnom terorističkom organizacijom koju sponzoriše SAD širom sveta (uključujući i slične operacije Kondor u Latinskoj Americi), već i sa mnogim globalnim narko kartelima koji su imali skriveno bogatstvo, neophodno za finansiranje.
Novinar Pol L. Vilijamsa napisao je knjigu pod nazivom „Operacija Gladio: Nečasni savez između Vatikana, CIA-e i mafije“. Iako postoje i druge knjige o ovoj temi koje su vredne pomena, Vilijamsu dugujemo posebnu zahvalnost što imamo manje-više potpuno integrisani portret globalnih spletkarenja Operacije Gladio.
Opšte poreklo ove lavirintske mreže dip stejt aktera leži u takozvanom „ostanku iza vojske“ koje su savezničke sile (pre svega SAD) uspostavile krajem Drugog svetskog rata, navodno da bi delovale kao snage otpora, ako bi se Sovjeti ikada odlučili za napad na Evropu.
Prvobitni autor ‘ostani iza vojske’, kako kaže Vilijams, bio je general Rajnhard Gelen, šef nemačke vojne obaveštajne službe tokom Drugog svetskog rata. Pošto je rano predvideo da je Rajh osuđen na poraz, Gelen je „stvorio ideju o formiranju tajnih gerilskih odreda sastavljenih od Hitlerove omladine i tvrdokornih fašističkih fanatika“, navodno da bi odbranio neizbežnu sovjetsku invaziju. Ove gerilske jedinice nazvao je „vukodlacima“.
Tu fašističku priliku nisu mogli da propuste pa je američka Kancelarija za strateške usluge (OSS, i preteča CIA), pod vodstvom Vilijama „divljeg Bila“ Donovana, brzo angažovala i Gelena i SS Generala Karla Vulfa (1945) u formiranju Gelen organizacije (kasnije transformisane u današnji nemački BND), koja se na početku finansirala iz obaveštajnih resursa američke vojske G-2.
Amerikanac koji je radio na ovome bio je Alen Dales, prvi predsednik (1927.) Saveta za međunarodne odnose, a kasnije i prvi šef CIA-e. Propisno pripojeni američkom odboru, „vukodlaci“ su se, s obzirom na to da su se njihova početna uplitanja odigrala u Italiji, preimenovali u „gladijatore“. Operacija Gladio je rođena.
[adsenseyu4]
Problem finansiranja
Godine 1947. CIA (koja je te godine zamenila OSS) bila je suočena sa svojim prvim zastrašujućim zadatkom, tj. kako da spreči italijansku Komunističku partiju (PCI) da formira sledeću vladu. Izbori su bili zakazani za 1948.
Srećom, „Gladio“ je bio spreman i čekao. Gladijatori su trenirali u specijalnom kampu koji je postavljen na Sardiniji pod lokalnom komandom bivšeg italijanskog fašističkog vođe iz Drugog svetskog rata, princa Junio Valerio Borgeza.
Pored toga, stotine američkih mafijaša počelo je da dolazi na obale Italije kako bi pomogli u rešavanju komunističkog „problema“.
Tokom 1948. godine prosečno pet osoba nedeljno je ubijeno od strane terorističkih jedinica pod okriljem CIA-e. Rezultati su bili veoma predvidljivi. Aleluja, PCI su poraženi, a hrišćanske demokrate su se vratile na vlast.
Ipak, pretnja je ostala. Čitava polovina italijanskog biračkog tela bili su simpatizeri komunista i, štaviše, levičarska politika prožimala je veći deo ostatka evropskog tela. Trebalo je uraditi više. Problem je, međutim, bio novac. Jednostavno ga nije bilo dovoljno.
Tako je početnih 200 miliona dolara za Gladio (koji je došao iz Rokefeler i Melon fondacija) brzo iscrpljen. Iako je Zakon o nacionalnoj bezbednosti iz 1947. godine obezbedio rupu u zakonu koja je dozvoljavala tajne operacije CIA-e, nije dozvolo njihovo otvoreno kongresno finansiranje. Srećom, Pol Helivel je znao kako da reši problem.
Helivel je bio unutrašnji član originalnog OSS-a i, prema Vilijamsu, najverovatnije najveći neopevani heroj kluba nazvanog ‘Oh-So-Social’ . Održavao je opijumske poslove sa Komintangom (KMT, kineska nacionalna armija koja se bori protiv Mao Ce Tunga).
Tako je, na njegovu sugestiju, Donovan izabran da uspostavi vezu (koja postoji i danas) između obaveštajnih službi i organizovanog kriminala.
Brzo su ulice, prvo, Njujorka, a kasnije i mnoge američke metropole, bile preplavljene heroinom. Ovi rani, nezaboravni dani uskoro su doveli do zloglasne ‘Francuske veze’, odatle do ‘Zlatnog trokuta’ (kada je CIA-ina ‘Vazdušna Amerika’ prenela drogu iz jugoistočne Azije tokom rata u Vijetnamu), a kasnije do balkanskih, meksičkih i kolumbijskih narko kartela.
Ali i dalje je postojao problem u lancu organizacije droga –oružje-teror. Naime: kako isplatiti mafijaša, a da niko to ne primeti; kako oprati i sakriti sve ove finansijske zavrzlame od znatiželjnih očiju vlasti?
Povezanost s Vatikanom
Član 2 Lateranskog ugovora iz 1929. godine bio je jasan i nedvosmislen. Ovaj član, koji je služio za regulisanje pitanja između Svete Stolice i italijanske države, izričito je zabranio bilo kakvo uplitanje istog u poslove prvog.
Teško je zamisliti, naravno, da bi tvorci Ugovora ikada predvideli šta bi takav imunitet zapravo mogao da znači u praksi. Ali tada verovatno nisu računali na đavolsku formaciju Instituta za religiozne radove (IOR), ili više kolokvijalno, Vatikansku banku.
Osnovana od strane pape Pija XII i Bernardina Nogara 1942. godine, Banka će ubrzo početi da služi kao glavno posleratno skladište kako za sicilijansku mafiju tako i za OSS / CIA, gde će sva sredstva i dokumenti, koji se odnose na trgovinu drogom i na Gladio, biti sačuvani i oprani.
Prva dužnost, naravno, bila je da se uništi komunistička opasnost u pogledu izbora 1948. godine. U tom cilju papa je ovlastio svoje vlastite terorističke odrede (pod Monsinjorom Bičijeraijem) da pomogne gladijatorima u zastrašivanju italijanskog biračkog tela. Zadatak izvršen.
Međutim, druga dužnost bila je dugoročnija. Komunizam, socijalizam i, svakako, bilo koji bezbožni oblik progresivne vlade, bilo gde, morao je da bude iskorenjen. Za to je trebalo mnogo novca. Novac koji se ne može pratiti. Novac od droge. U mesecima pre izbora 1948. CIA je uplatila oko 65 miliona dolara u Vatikansku banku.
Izvor ovih sredstava potiče od heroina proizvedenog od strane italijanskog farmaceutskog giganta, Skaparelija, koji je zatim sicilijanska mafija prebacila na Kubu, a potom distribuiran u Nnju Orleans, Majami i Njujork od strane porodice Santo Trafikante. Iako je ova trgovina bila unosna, ona nije bila dovoljna da zadovolji potrebe CIA-e i „Gladia“. Bilo je potrebno više. Više mreža droga i više banaka. Gladio je imao globalni plan.
Početi sa novom alijansom – korziškom mafijom. Za razliku od sicilijanske mafije, Korzikanci su imali veliko iskustvo u preradi heroina, veštinu koju su stekli kroz godine rada sa laotskim, kambodžanskim i vijetnamskim tehničarima u francuskoj Indokini. Tada se pojavila ruta za snabdevanje koja se kretala od Burme preko Turske do Bejruta i odatle u Marsej.
Do 1951. godine, Marsej je postao centar zapadne industrije heroina. Konačno, „Francuska veza“.
U međuvremenu, Divlji Bil Donovan je „podneo ostavku“ iz CIA-e da bi oformio Svetsku trgovinsku korporaciju (VCC) čija je primarna funkcija bila olakšavanje trgovanja oružjem za drogu sa KMT-om.
Do 1958. cela operacija bila je toliko uspešna da je uspostavljena druga ruta snabdevanja kroz Sajgon.
Ipak, nije se moglo očekivati od IOR, solidnog bankarskog stuba zajednice Gladio, da nosi sav teret . Na kraju krajeva, globalna industrija heroina bi do 1980. godine dobijala 400 milijardi dolara godišnje. Na putu bi bila potrebna široka i orkestrirana finansijska mreža kako bi se dopunila Božja banka.
Vođa finansijske mreže bio je Majkl Sindona. Diplomirao je na Univerzitetu u Messini 1942. godine, ubrzo nakon čega je postao vodeći finansijski savetnik sicilijanske mafije, agent za CIA, i nakon toga, intimni finansijer Svete Stolice.
Krajem pedesetih godina prošlog veka Sindona je postao središte veze između mafije, CIA-e i Vatikana, koji bi eventualno, kao što Villijams to hladnokrvno kaže, „rezultirao rušenjem vlada, masovnim klanjem i finansijskim razaranjima“.
Sindona je kupio Fasco AG, holding kompaniju iz Lihtenštajna, preko koje je kupio svoju prvu banku – Banca Privata Finanziaria (BPF).
BPF je tada postala posrednička banka iz Čikaga, Kontinental Ilinois, glavni kanal za transfer novca od droge iz IOR-a za potrebe Gladia.
Upravo je preko kontakata iz Čikaga Sindona prvi put sreo Monsinjora Pola Marčinkusa, poznatog kao „Gorila“. Pod Sindoninim pokroviteljstvom Marčinkus će uskoro postati i lični telohranitelj Pape Pavla VI i šef IOR-a.
Treći vatikanski musketar bio je Roberto Kalvi (asistent – a kasnije i glavni – direktor slavne banke Ambrosiano sa sedištem u Milanu).
Kalvi je bio ključna figura u uspostavljanju niza od osam kompanija (šest u Panami, dva u Evropi) kroz koje su gospodari droge poput Pabla Eskobara u Južnoj Americi bili ohrabreni da deponuju svoj novac.
Novac je zatim prebačen preko banke Ambrosiano na IOR koji je uzimao 15 do 20 procenata naknade za obradu. Odatle su sredstva raspodeljena domaćim evropskim bankama, koje je osnovao Sindona, za korišćenje od strane Gladio jedinica raspoređenih širom kontinenta. Pored priliva gotovine iz kartela, Ambrosiano banka je doturala sredstva u osam kompanija – opet za korišćenje od strane CIA-e u finansiranju svojih tajnih operacija.
Ovo ukazuje na opštu operativnu proceduru celokupnog Gladio „bankarskog“ sistema, tj. sistema, koji je stvoren daleko od toga da da bi ostvarivao profit, bio je izričito dizajniran da „izgubi“ novac; to jest, da ga odnese u tajne operacije.
Upravo je slom same Ambrosiano banke doveo i Kalvija i Sindonu do propasti.
Na kraju, vredi napomenuti da su ove avgustovske institucije bile povezane u tesnom kriminalnom zagrljaju sa mnogim najprestižnijim finansijskim firmama u Americi, uključujući Citibank, Njujoršku banku i banku u Bostonu. Baza ledenog brega, ukratko, proširena je nadaleko i naširoko. Ali šta je onda taj novac stvarno radio?
Teror
Nakon suprotstavljanja italijanskoj demokratiji 1948. „tajne vojske“ Gladio ušle su u period koji bi neki okarakterisali kao trudničku inkubaciju. Tako su tokom pedesetih godina nastajali različiti pravci snabdevanja drogom i finansijske mreže, kao i neke od glavnih političkih organizacija.
Verovatno najvažnija bila je ‘Propaganda Due’, poznata kao ‘P2’.
Iako su u početku u njoj dominirale uglavnom aveti, špijuni, vojne i mafijaške ličnosti, uskoro je obuhvatala italijanske političke, korporativne, bankarske i medijske ljude sa vrha.
Jedan od najznačajnijih članova „P2“ bio je Lićo Đeli, bivši dobrovoljac u 735. bataljonu Crnokošuljaša, bivši pripadnik elitne SS divizije pod Feldmaršalom Geringom, a nakon toga, američki kontraobaveštajac korpusa Pete armije.
Radeći sa Villiamom Kolbijem, agentom OSS-a u Francuskoj i Alenom Dalesom, direktorom OSS-a, Đeli je ubrzo ušao u Vatikan.
Jedna od prvih suštinskih akcija Gladija bila je turski državni udar 1960. godine. Tada je aktuelni premijer, Adnan Menderes, napravio fatalnu grešku jer je verovao da je zaista bio nadležan i nakon toga krenuo u posetu Moskvi kako bi osigurao ekonomsku pomoć. „Ostati iza vojske“ u Turskoj poznata kao Kontragerilla, u savezu sa turskom vojskom, brzo ga je izvela iz zablude tako što ga je uhapsila i ubila.
Tokom sedamdesetih, Kontragerila i njeno omladinsko krilo, Sivi vukovi, organizovali bi terorističke napade … u kojima je usmrćeno više od hiljadu studenata, profesora, sindikalnih vođa, pisaca i političara“. Kontragerilci su takođe učestvovali u turskom državnom udaru 1980, kada je general Kenan Evren, srušio umerenu vladu Bulanta Edževita.
Gladio je doživeo neuspeh u Francuskoj, gde se, nakon što je podržao niz pokušaja atentata na previše nezavisnog predsednika Šarl de Gola, našao na rubu de Golove čizme.
Zapravo, sam NATO – u to vreme, sa sedištem u Parizu – bio je izbačen iz Francuske. Ali, naravno, de Gol je dobro shvatio ko je stvarno iza zločina i ubistva.
Grčka, nažalost, nije prošla tako dobro. Godine 1967. „Hellenic Raiding Force“, franšiza Gladia koja je igrala po NATO-ovom pisanom tekstu pod nazivom Operacija Prometej, zbacila je levičarsku vladu Georgija Papandreua. Usledila je vojna diktatura koja je trajala do 1974. godine, mada bi to teško signaliziralo kraj grčkih nevolja.
Ovo ilustruje Ganserovo istraživanje koje je došlo do toga da je praktično svaka navodna „levičarska revolucionarna“ grupa za koju se tvrdi da je operisala u Evropi tokom posleratnih godina bila, zapravo, jedinica „tajne vojske“ Gladia ili bi inače bili u potpunosti infiltrirani od strane državnih obaveštajnih službi.
Tokom narednih godina (od 1969. do 1987.) usledilo je više od 14.000 dela nasilja s političkim motivom. Najpoznatije od njih bilo je, naravno, bolonjsko bombardovanje u avgustu 1980. godine koje je dovelo do početnog izlaganja Gladia u Italiji.
Od mnogih pokušaja puča i povezanih političkih mahinacija na visokom nivou koje su projektovale snage Gladia u Italiji (1963, 1970, 1976) i Siciliji (manje ili više stalno u toku decenije), otmica 16. marta 1978. – i ubistvo mesec dana kasnije, premijera Aldo Moroa je verovatno bio najsenzacionalniji. Moro se usudio da uključi komuniste u svoju novu koalicionu vladu.
Intriga na visokom nivou se, međutim, nije zaustavila na ubistvu premijera. Barem dvojica papa osetila su oštar kraj mača Gladia. U avgustu 1978. papa Pavle VI je umro. Njegov naslednik, neprirodno stidljivi Jovan Pavle I, uskoro je svojim rukovodiocima zadao veliki udarac kada je, nakon što je pogledao račune IOR-a, izdao „poziv na reformu“. Već sledećeg dana pronađen je mrtav. Njegova autopsija je definitivno osujećena od strane ilegalnog i brzopletog balsamovanja, a njegovi lični papiri su nestali bez traga.
Nadbiskup Marčinkus, koji je ranije bio privremeno udaljen, vraćen je u kancelariju, dok su Kalvi i Sindona, takođe pod nadzorom u to vreme, odahnuli (privremeno).
Webtribune.rs
