«Ukrajinsko pitanje», kako je ispravno konstatovao Aleksandar Ogorodnikov, nije jednostavno, jer je potrebno i ide u prilog svim neprijateljima Rusije. Sa geopolitičke tačke gledišta, država Ukrajina je – «trojanski konj», ako ne za rasparčavanje Rusije, a ono za njeno maksimalno slabljenje i odskočna daska snaga NATO-a u slučaju prelaza politike Zapada u agresivniju fazu
Do 2014. godine «ukrajinskim pitanjem» su se koristile SAD, Velika Britanija, Evropska unija, Vatikan i NATO, ali od te godine na geopolitičku pozornicu stupa novi «igrač» sa višestrukim (pomalo nedefinisanim) likom – Hazari – Jevreji i Izrael. Zapravo, aktivacija Izraela i Hazara ima dublji geopolitički razlog.
Naime, događaji na «arapskoj dugi», uključujući Libiju, Egipat i Siriju pokazali su se povezanim sa događajima u Ukrajini – tj. planom stvaranja «Nove Velike Hazarije», koja bi se prostirala od Sueckog kanala do Pribaltika i kontrolisala sve naftovode, gasovode i transportne puteve «novog velikog puta svile» koji ide iz Azije u Evropu, a to je značilo da se mora delovati u Ukrajini. U hazarskim medijima od obojene revolucije u Kijevu 2014. godine traje kampanja za zauzimanje «Erec Ukrajine» (zemlje Izraela).
[adsenseyu1]
Eduard Hodos, poreklom iz Harkova, inače poznati publicista i (bivši) predsednik jedne od jevrejskih religioznih zajednica, a za mnoge i najvažniji ekspert za hazarsku religioznu organizaciju ekstremističkog toka Habad, mnogo godina ranije je govorio i pisao o tome da se u Ukrajini stvara Nova Hazarija – Hazarski kaganat. Međutim, malo je ko ozbiljno shvatio njegova upozorenja. Jasno je, dakle, da je «jevrejska tema» nezahvalna, često opasna, a u najblažoj varijanti na ovu temu se stavlja tačka, tako što se onima koji se uopšte usude da progovore o njoj stavlja etiketa «antisemita».
Međutim, Hodos je neprestano upozoravao, čak i posle dolaska na vlast kijevske hunte 2014. godine, da se «jevrejska» religiozna organizacija Habad (Staljin ju je proterao iz SSSR-a kao fašističku sektu) posle Gorbačovljeve perestrojke vratila na prostor bivšeg SSSR-a, gde radi na stvaranju Nove Hazarije u Ukrajini. (Hodos je, takođe, uveren da Habadovci imaju cinične i amoralne rituale u kojima su u velikoj meri zastupljeni kabalistički elementi.
Navodi i primer da je širina novčanice dolara – 66,6 mm. Drugim rečima, u ovoj meri dolara je sadržana satanistička šifra – 666.). Najvažnija parola Habadovaca glasi: «Jevreji iznad svega, a Habad iznad Jevreja!»
Hodos je aktivan i objavljuje analize vezane za Novu Hazariju u formi biltena (na interentu), kao i video komentare. Poslednja tema o kojoj je pisao i govorio u biltenu br. 50 bavila se ulogom Hazara u crkvenom raskolu u Ukrajini i dobijanja tomosa od Fanara.
HABAD NA VLASTI
Očigledno je da je Hodos bio u pravu. Stoga njegove teze zaslužuju pažnju, posebno nakon obojene revolucije 2014. godine kada su vlast u Kijevu osvojili Habadovci, tj. Hazari, i kada su ojačali pozicije u Vašingtonu. Naime, kada su na vlast u Sjedinjenim Američkim Državama došli Bil Klinton i Albert Gor, Habad je ojačao svoje pozicije, jer je potpredsednik ove države bio pripadnik ove religiozne organizacije Hazara.
Pored toga, pripadnici Habada su dobili važna mesta u brojnim ministarstvima i državnim institucijama, a preuzeli su i organe Vrhovnog suda u Sjedinjenim Američkim Državama, kojima i danas dominiraju. Pored toga, uspeli su da svog čoveka, Alana Grinspena, postave za predsednika Federalnog rezervnog sistema, stvorenog 1913. godine, i koji ima pravo na samostalno štampanje dolara. Drugim rečima, došli su do neograničene količine novca.
Javnost nije upoznata sa činjenicom da je 21. i 22. februara 2014. godine, u Ukrajini, uz neposredno finansiranje lokalnih “jevrejskih” oligarha i Sjedinjenih Američkih Država, i uz učešće više od 300 boraca i instruktora izraelskih specijalnih jedinica pozvanih u Ukrajinu lično od glavnog rabina Kijeva, izvršen državni prevrat kojim je sa vlasti svrgnut legalni predsednik i njegova vlada, Viktor Janukovič.
Odmah posle puča, u jevrejskim medijima, počela je kampanja o potrebi «povratka na zemlju Izraela – Ukrajinu». Tačnije, od 4. marta 2014. jevrejski mediji su počeli da objavljuju članke i emituju emisije sa zajedničkom porukom «da je pre preuzimanja Krima od strane Ruske imperije, to bila potencijalna jevrejska država».
Trinaest dana kasnije (17. marta) pojavljuje se informacija da teroristi koji nameravaju da zauzmu Siriju predlažu «Izraelu» da u zamenu za vojnu pomoć «zauvek predaju Golansku visoravan ovoj državi», uz istovremeno saopštavanje da je Tel Aviv spreman da Jevreje sa Golanske visoravni preseli u Ukrajinu. U isto vreme, «Times of Israel» prenosi vest da je hazarska hunta iz Kijeva spremna da «prihvati naseljenike Jevreje, uzimajući u obzir istorijske veze, ali da zauzvrat očekuje neophodno oružje za borbu sa Rusijom».
Za razumevanje problema potrebno je naglasiti da savremeni «Jevreji» nemaju nikakve veze sa «drevnim Jevrejima». Sadašnji Jevreji su mešavina različitih naroda koji su se prisajedinili sekti talmudske verzije judaizma, pri čemu značajan deo «Jevreja» vuče poreklo iz Hazarskog kaganata, a stanovništvo ove države imalo je turske korene (Ugri), ali i dela kavkaskih naroda i Slovena, pri čemu, svakako, nemaju veze sa «semitima» o čemu je ubedljivo pisao L. N. Gumiljev, ali ne samo on.
U «staroj» Hazariji, koja je postojala 300 godina, a uništena je na kraju H veka od ruskog kneza Svjatoslava, oca svetog Vladimira – Krstitelja, bladajuća elita Hazara držala je vlast i kapital u svojim rukama, ispovedala je judaizam, a narod je bio različit i po etničkom i religioznom poreklu. Njima su, kako su govorili, bila potrebna «gardijska plemena», a to mogu da budu bilo koja.
Godine 1976. prebeg iz Mađarske u Veliku Britaniju, «jevrejski» pisac Artur Kestler, u svom radu «Trinaesto pleme/koleno», izložio je dokaze o hazarskom poreklu Aškenaza, nadajući se da će opovrgavanjem «rasnog porekla od Jevreja» okončati sa antisemitizmom. Godine 2008. je objavljena knjiga profesora istorije Telavivskog univerziteta Šlome Sanda, «Ko je izmislio Jevrejski narod» (u Rusiji je objavljena dve godine kasnije) u kojoj autor ubedljivo dokazuje da su «Jevreji» religiozna zajednica koja prihvata mitologiju sinkretičkog judaizma. Oni ne samo da nisu nacija, nego i nemaju potrebu za vlastitom državom. Posle objavljivanja knjige počeo je i hod autora po trnju.
Doktor, inače, Jevrej Eran Elhaik, zaposlen na Institutu genetske medicine Univerziteta „Džon Hopkins“ u Sjedinjenim Američkim Državama , objavio je (2012) dešifrovanje genoma evropskih Jevreja «Aškenaza», gde je pojasnio da se radi o mozaiku gena Turaka, kavkaskih naroda, slovenskih i drugih naroda, naglasivši da nemaju nikakve veze sa «semitima».
Time je nauka definitivno potvrdila ranija mišljenja ruskih (i ne samo njihovih) autora da istočnoevropski Jevreji vode poreklo od turskih naroda, koji su naselili Kavkaz početkom naše ere. Ova plemena su bila paganska, ali su vremenom prihvatila judaizam (u VIII veku naše ere), ponajviše ga je prihvatila elita koja potiče od ovih plemena.
Ta «elita» je dovela državu (Hazariju) do njenog razaranja u X veku u Zakavkazju. Posle razaranja hazarske imperije judeo-hazari beže u Istočnu Evropu. Tako su se pojavili evropski Jevreji – «Aškenazi», koji su zapravo Hazari-judaisti, pomešani sa evropskim narodima, pre svega Slovenima. U pomenutom radu Erana Elhaika težište je postavljeno na opis razlika između kavkaskih naroda, koje su u osnovi gena savremenih «Jevreja».
Upravo ovi «Jevreji», tačnije Hazari, a ne «izmišljeni biblijski narod» su 1947. godine okupirali Palestinu.
Prema listu „Times of Israel“ „Izrael“ je prihvatio očigledno. Naime, grupa naučnika sastavljena od direktora istraživačkih instituta i muzeja u martu 2014. godine je upoznala vladu sa tajnom studijom u kojoj se priznaje da evropski Jevreji jesu Hazari. Pri tome je neimenovani viskopostavljeni funkcioner iz izraelske tajne službe izjavio: „Mi ne govorimo o tome da će se SVI Jevreji-Aškenazi vratiti na Ukrajinu. Očigledno je da je to nepraktično.
Mediji, kao i uvek, preuveličavaju i raspiruju strasti i upravo zbog toga je nama potrebna vojna cenzura medija“. Međutim, bez obzira na vojnu cenzuru, objavljeni „poziv Jevrejima da se vrate“ u Ukrajinu od strane „hazarsko-jevrejskih oligarha“ izgleda ne kao „spontani čin“, nego kao dobro osmišljen projekat.
POZIV NA NOVA OSVAJANjA
Aprila 2012. godine izraelski mediji objavili su mape, pri čemu je neobično veliku aktivnost imao ultranacionalista Avigdor Eskin, religiozni fanatik i „ultratalmudist“, koji je poznat, između ostalog, po tome što je skrnavio muslimanske svetinje Palestine i koji je propagirao globalni Sion, organizovan u skladu sa Talmudom, a zatim i po tome što je pozivao na globalni genocid „goja“, dok bi preživele pretvorio u robove.
Eskin je i jedan od ideologa genocida starosedelačkog stanovništva na teritorijama koje su okupirali „Jevreji“. List je preko Eskina pozvao Jevreje da pogledaju mape „drevne Hazarije“ pozivajući ih na nova osvajanja: „Kao što je premijer rekao, niko ne može da kaže Jevrejima da ne mogu da žive na bilo kojoj teritoriji svog istorijskog boravka kao suvereni narod.
On želi da napravi bolne žrtve radi mira, čak i ako će morati da se odrekne dela naše biblijske domovine u Judeji i Samari, ali u ovom slučaju, trebalo bi da očekujemo da ćemo iskoristiti naša istorijska prava na drugim mestima, odlučili smo da će to biti obale Crnog mora, gde živimo kao autohtoni ljudi više od 2000 godina, čak je i ne-cionistički istoričar Simon Dubnov rekao da imamo pravo na kolonizaciju Krima. To je zapisano u svim istorijskim knjigama. Možete u to biti sigurni.“
[adsenseyu4]
Tako je objavljen cilj i fantastična ideja „o obećanoj zemlji, gde teku med i mleko“, umesto suncem sprženog Izraela. Nova „istorijska otadžbina“ sada je proglašena na iskonskim ruskim zemljama, koje imaju 27 posto svetske zemlje crnice. Međutim, ostalo je otvoreno pitanje šta da se radi sa ruskim „Palestincima“ na „jevrejskoj Ukrajini“?
No, i sam «Mosad» ponekad nešto saopšti, kao na primer da je učestvovao u organizaciji obojene revolucije u Ukrajini (tzv. Majdana) 2014. godine i u svrgavanju legalnog predsednika Viktora Janukoviča, kao i da danas deluje u ovoj zemlji, bukvalno u svim sferama savremenog života ove zemlje.
Čak i među učesnicima tzv. antiterorističke operacije (protiv stanovnika Donbasa) učestvovali su ne samo ukrajinski Jevreji na čelu sa Igorom Kolomojskim (formirajući dobrovoljački bataljon), već i «mosadovci». Naime, u sastavu ukrajinskog dobrovoljačkog bataljona «Donbas» nađeno je od strane pripadnika armije Donjecke i Luganske Republike nagorelo telo i izraelski pasoš na ime Mihaila Falkova (Falkov Michael), rođenog 1977. godine.
Ali o tome se nije govorilo jer je informacija dobila oznaku tajnosti. Oznaka je usledila jer građanin Falkov nije bio bilo koji Izraelac. Neko vreme je bio je savetnik Benjamina Netanjahua i ministra spoljnih poslova Izraela Avigdora Libermana, što govori da je radio za ovu državu i «Mosad». Šta je radio Falkov i zbog čega se Izrael uključio u «obojene revolucije» u Ukrajini, ubrzo su otkrili alternativni ruski mediji koji su počeli da objavljuju informacije da Izrael (i SAD) nameravaju da na teritoriji Ukrajine obnove državu Jevreja – Hazariju, te zbog toga etnički čiste teritoriju ove države kako bi naselili Hazare – Jevreje.
Nova država na teritoriji Ukrajine, Hazarija – Izrael treba da Ruse protera duboko na sever. Međutim, prvo se treba osloboditi Rusa u Ukrajini. Prema projektu, posle namerno izazvanih etničkih čišćenja u kojima Sloveni napadaju Slovene, raseljavanja zbog deindustrijalizacije itd. na teritoriji „bivše Ukrajine“ treba da ostane samo osam miliona ljudi.
Krajem 2018. godine (21. decembra) na konferenciji za medije povodom rezultata rada Ministarstva socijalne politike Ukrajine, ministar Andrej Reva je izjavio da prema zvaničnim podacima državne migracione službe i državne granične službe stalno izvan Ukrajine radi 3.200.000 Ukrajinaca, a prema nezvaničnim između sedam i devet miliona ljudi.
Prema podacima Departmana za ekonomska i socijalna pitanja Organizacije ujedinjenih nacija stanje je dosta dramatičnije. Naime, nakon osamostaljenja Ukrajina je imala 51,8 miliona ljudi, a krajem 2018. manje od 42,2 miliona, pri čemu između 10 i 12 miliona ljudi radi u inostranstvu.
Navedene cifre, naravno, nisu velika novost, jer su bile poznate i ranije. Novost je promena načina korišćenja radnika iz Ukrajine. Naime, donedavno Ukrajinci su odlazili na rad u Rusiju i Poljsku, ali sada korišćenje radnika iz ove zemlje dobija ne samo ekonomski, nego i politički kontekst. Poljska je još u januaru 2018. objavila da joj je za stabilan ekonomski razvoj potrebno još pet miliona radnika iz inostranstva, koje je planirala da uveze iz Ukrajine.
Međutim, preduhitrila ju je Češka, koja je 2017. povećala kvote za dodelu radnih viza Ukrajincima, a još jedno uvećanje se planira 2019. godine. Naravno, treba podsetiti da je i «bez viza» mnogo Ukrajinaca radilo u ove dve zemlje, jer su imali pravo da provedu u ovim državma 180 dana, koje su koristili za rad. Ukoliko je radnik dobar, vlasnici preduzeća su nalazili načina da ga trajno zadrže. Slično rade i Slovaci i Mađari.
Sada se pojavljuje i nova država koja traži radnike iz Ukrajine – Turska. U južnim oblastima Ukrajine trenutno trguju sa uslugama koje zovu «dugodišnja radna viza u Turskoj» (sa prosečnom cenom od 370 evra). Ovakva viza daje pravo na rad, kao i produženje boravka posle isteka vize. Pritom, turske poslodavce više ne interesuju devojke za restorane ili mladići za rad u hotelima, već za rad u lukama i stručnjaci za rad na naftovodima i gasovodima (plata iznosi do 2.500 evra). Zbog toga u Odesi nema dokerskih radnika i mornara.
Zbog navedenih činjenica, demografi ocenjuju da su Ukrajinci «izumiruća nacija», naravno, pri čemu ne ulaze u uzroke «izumiranja».
Iz navedenih činjenica moguće je izvesti dva zaključka. Prvo, prinudna migracija «suvišnih ljudi Ukrajine» iz Ukrajine pretvara se u racionalno i plansko preuzimanje ljudi od strane susednih država, pre svega visokokvalifikovane radne snage, ali i radnika, od onih lučkih do šumara. To znači da je perspektiva reindustrijalizacije Ukrajine sve manje izvesna, ako ne i utopija. Drugo, ako su ranije radnici iz Ukrajine u inostranstvu zarađivali, a trošili kod kuće, to sada više nije slučaj. Radnici iz Ukrajine koji su otišli više se ne vraćaju porodici, već obrnuto, pokušavaju da je dovedu kod sebe. Posledica je da se faktički skoro niko ne vraća u Ukrajinu.
Vlasti u Kijevu, naravno, nisu protiv ove državno-suicidne politike i procesa. Trenutno niko ne može precizno reći koliko ima stanovnika u Ukrajini (popis nije vršen od osamostaljenja 1992.), što znači ni birača. Drugim rečima, čije su izborne komisije, njegova je i pobeda na izborima. Uporedo sa iseljavanjem Ukrajinaca iz Ukrajine događa se naseljavanje Hazara-Jevreja u ovu državu (Izrael ovo naziva «deportacijom Ukrajinaca»).
Primećena je još jedna podudarnost. Naime, istovremeno sa pokretanjem projekta „Novog puta svile“ od strane Kine i njenih partnera počela je kampanja o širenju teritorija na koje pravo imaju Hazari-Jevreji. Zapravo, radi se o stapanju projekata stvaranja „Nove Hazarije“ i „Velikog Izraela“ u zajednički projekat „Nove Velike Hazarije“, konkretno, stvaranja geopolitičke prepreke (od Litvanije i Sueca, preko Kavkaza do Pribaltika) i izvora parazitizma na morskim, kopnenim i energetskim putevima roba iz Azije u Evropu. Naravno, projekat je ogroman i jasno je da „Nova Velika Hazarija“ mora imati razvijenu mrežnu strukturu da bi bila generator kontrolisanog haosa.
Rabin Dnjepropetrovska Šmuel Kaminecki je ovim povodom izjavio: „Mi zajedno sa Ukrajincima živimo već 1000 godina. Ukrajina je i naša zemlja,“ dodajući da danas imaju zajedničkog neprijatelja („Aman“) – ruski narod i Vladimira Putina, koji se umešao u planove Habad-Ljuboviča o formiranju Nove Hazarije, ili, kako reče zamenik gradonačelnika Filatov, Novog Siona u Ukrajini. Naime, gubitak Krima je žestoko udario po planovima Hazara-Jevreja u Ukrajini (i Igora Kolomojskog i zajednice Habada u Njujorku), da bi novu ranu izazvalo odvajanje Donbasa iz sastava Ukrajine, tačnije Luganske i Donjecke Narodne Republike.
Zbog toga su se graditelji Nove Hazarije u Ukrajini obrušili sa velikom mržnjom na Rusiju, ruski narod i predsednika Vladimira Putina (koga nazivaju „novi Aman“).
Naime, Nova Hazarija je svoj centar smestila u Dnjepropetrovsk (grad je posle Majdana preimenovan u Dnjipro, a u carskoj Rusiji zvao se Jekaterinoslav) i, prema svemu sudeći, Ukrajina treba da postane donator „za grad na brdu“ – Novi Jerusalim. Drugim rečima, organizacija Habad-Ljubovič namerava da se iz Njujorka preseli u Ukrajinu, pri čemu bi za glavni grad Nove Hazarije proglasila Dnjipro.
Time pripadnici Habad-Ljuboviča narušavaju viđenje toka jevrejske istorije, jer u Jerusalimu treba da se izgradi treći hram sa prestolom za jerusalimskog cara, čiji dolazak čekaju svi Jevreji sveta. Međutim, zajednica Habad-Ljubovič ima svoje viđenje istorije i budućnosti. Naime, Menahem – Mendl Šneerson, poslednji rabin Habad-Ljuboviča (umro 1994. u Njujorku) priznat je kao mesija i ozidan mu je hram u Dnjepropetrovsku, gde treba da vaskrsne na svom prestolu.
To je centar Habada „Menora“ – najveći takav kompleks u Evropi. To znači da članovi Habad – Ljuboviča više ne čekaju dolazak mesije u Izraelu, nego stvaraju svoj Izrael – grad na brdu (Sion) na ukrajinskoj zemlji, stvarajući Hazariju, novu istorijsku otadžbinu.
Centar akademske reči http://www.carsa.rs/stvara-li-se-nova-hazarija-u-ukrajini/
