Ranije svi na svetu hteli su da budu kao Sjedinjene Američke Države. Iako delom i zbog efikasne propagande, američki san je bio živ i zarobio je umove i srca ljudi. Čak se Sovjetski Savez, sa svojim satelitima u istočnoj Evropi, na kraju raspao uglavnom zbog činjenice što su građani često sanjali: “Ali mi bi, da smo u Americi…”. I ne samo građani. Čak su i vlasti sebi postavile naizgled dobar cilj: “Sustići i prestići tu famoznu Ameriku”.
Ali sada se pred celim svetom taj se san razbija u prah i pepeo. Rasplinuo se s reportažama o američkim beskućnicima i sa snimcima iz nekada industrijskog megalopolisa Detroita.
Sada su za kratko vreme pala dva aviona istog tipa – Boing 737 MAX 8. Naravno, korporacija Boing ne priznaje svoju krivicu u incidentu. Čini se da više razmišljaju o izgubljenoj dobiti nego o životima stotina ljudi. Da, avioni različitih proizvođača se ruše, ali tako dva slična incidenta su veliki udarac za imidž Amerike, koja je pod Trampom opet trebalo da postane velika.
[adsenseyu1]
S čisto finansijske tačke gledišta, CNN je potvrdio da je nakon pada Boinga 737 MAX u Etiopiji tržišna vrednost korporacije Boinga pala za 40 milijardi dolara, a samo su ovog meseca cene deonica Boinga pale za gotovo 18 odsto. Uvedena je privremena zabrana letova modela Boing 737 MAX u Evropskoj uniji, Kanadi, Ukrajini, Australiji, Kini, Rusiji, Singapuru, Etiopiji, Južnoj Koreji, kao i vazdušnim prevoznicima Aeromexico, Cayman Airways, Comair i Aerolíneas Argentinas.
Otkrilo se da ovaj model ima problema sa softverom, što je dovelo do poznate katastrofe. Ali to je samo jedan model, a ne cela linija Boinga. Ipak, Kinezi su odlučili da kupe oko 300 aviona evropske kompanije Airbus, dok Iranci pregovaraju kupovinu ruskih Suhoj Superjet 100.
Boing je saopštio da je prošle godine prodaja iznosila više od 100 milijardi dolara i poznato je da je reč o snažnoj industrijskoj avionskoj kompaniji. Do danas u svetu posluje 12 000 Boingovih aviona, što predstavlja oko 75% svetske flote. Pa zašto su cene deonica pale, a vrednost kompanije smanjena? Prema rečima stručnjaka, cela stvar je u fluktuacijama špekulativne marže.
Savremeni kapitalizam je diktatura finansijskih špekulanata čiji je cilj da napune vlastite džepove kroz zamršeno i nejasno tržište vrednosnih papira i ne zanima ih dobrobit ekonomije. Slučaj Boinga dokazuje da špekulanti na berzi u Njujorku deluju izvan, nevezano za stvarnu situaciju. Iz toga se može zaključiti da je berza prestala da bude pravi alat za određivanje cena i postavlja se pitanje kome je potrebna?
U vreme predizborne kampanje Tramp je obećao da će se boriti protiv finansijske oligarhije. Ljudi su mu verovali. Konačno, dolazi iz realnog sektora, u njegovom slučaju građevinskog, koji je stvarao i američku srednju klasu. Taj sektor je danas bez ikakvog uticaja na politiku.
To se vidi iz njegovog obećanja da će u velike infrastrukturne radove uložiti 1000 milijardi dolara. Savezna vlada je zajedno s državama, lokalnom zajednicom i preduzetnicima trebala da pokrene radove kakvi se u Americi još nisu videli.
Plan je bio izgradnja puteva, mostova, železnica, vijadukta, tunela, škola, vrtića, bolnica, obnova urbanog centra i još puno toga. Sve je ostalo puko obećanje. Niti jedan jedini dolar nije izdvojen za najambiciozniji plan oživljavanja Amerike.
Sve više ljudi širom sveta počinju da sumnjaju da nešto sa zloglasnom “efikasnošću” u Sjedinjenim Državama nije u redu. Da, ni vrednosti “demokratije” više ne sjaje kao nekad. Ako se mediji u borbi protiv nepoželjnih zemalja i njihovih vođa spuste na moralno dno, poričući očite činjenice i obmanjujući celi svet, to je za Vašington “sloboda govora”. Ali čak i zapadni novinari ističu da su snimci o hemijskom napadu u Siriji falsifikat.
Međutim, ako Bela kuća to prizna, moraćete se izviniti za Tomahavke koje je lansirala na arapsku zemlju.
[adsenseyu4]
I je li moguće govoriti o kulturi poštovanja ljudskih prava, ako se ljudi s različitim političkim stavovima, s drugačijim stavovima, s alternativnim mišljenjem o određenom pitanju suočavaju s napadima, uznemiravanjem i postaju otpadnici?
Uzmimo, na primer, situaciju oko Venecuele, zemlje kojoj je pretila američka invazija, iako je Tramp obećao da će okončati stare i neće započinjati nove ratove. Prema Trampu i njegovom savetniku za nacionalnu bezbednost Boltonu se svi oni koji se ne pridruže sankcijama protiv Karakasa “ponašaju pogrešno” i zaslužuju kaznu, gotovo istu kao i deklarisani “neprijatelj naroda” Nikolas Maduro.
Rusija je prva sankcionisana zbog otvorene podrške “komunističkom režimu”, toliko “komunističkom” da od 1999. nije nacionalizovao ili oteo ni jednu jedinu privatnu kampanju, osim što je resurse zemlje stavio u državno vlasništvo. Naftu u prvom redu, ali i zlato i druge vredne rude. Ipak, one koji stvarno pomažu Venecueli treba kazniti, a Karakas će dobiti malo američke pomoći koju će platiti vlastitim novcem. Takav je barem bio plan, srećom osujećen. Barem za sada.
Što se tiče kolapsa “američkog sna”, “američke demokratije”, “američke civilizacije”, može se, naravno, raspravljati. Ali se nehotice javlja jedna paralela.
Sovjetski Savez je ranije nekim zemljama u određenoj meri bio merilo, uzor. Međutim, ta moćna država je uništena. Uključujući i zbog obožavanja Sjedinjenih Država od strane masa u “komunističkom carstvu”.
Ali posledice raspada Sovjetskog Saveza nisu bile katastrofalne samo za njega. Tragedija je pogodila gotovo polovinu planete, kada je jednostavno došao novi svet sa svojim novim stvarnostima.
Teško je predvideti posledice mogućeg sloma Sjedinjenih Država u sadašnjem obliku. Jasno je samo da će kolaps Amerike odjeknuti i pogoditi brojne zemlje daleko izvan američkih granica. Osim toga, SAD neće nigde nestati, samo će ovaj državni entitet zameniti novo čudovište, koje će, izmenjeno, isto biti spremno da zbog neslaganja uništi druge zemlje.
U jednom trenutku, kada je u toku bila američka izborna kampanja 2016. godine, Hilari Klinton je u odnosu na “crnu ovcu” Trampa izgledala kao otelovljenje zla. U to vreme je Hilari Klinton bila otelovljenje kontinuiteta politike Vašingtona, a Tramp je bio “nepoznat”. Sada možemo videti da se s dolaskom Trampa ponašanje Sjedinjenih Država nije promenilo.
Štaviše, raskinuo je iranski nuklearni sporazum, priznao Jerusalim za glavni grad cionističkog entiteta, juče je priznao izraelsku aneksiju Golana i dalje povećava budžet Pentagona, proporcionalno i američki dug.
Trgovinski rat protiv Kine je na kolena bacio američke poljoprivrednike, sektor koji se u ekonomskoj nauci još uvek zove “primarnim”. Ništa za to, finansijski sektor špekulativnih usluga, koji je po pravilu tercijarni, nastavlja da raste i profitira.
Možda je Tramp ipak čovek promena? Neki veruju da se, na primer, sadašnji američki predsednik u Venecueli samo pretvara da želi da ojača hegemoniju Vašingtona. Zapravo, neki stručnjaci kažu da mu tamo i nije potrebna pobeda, već glasan poraz, tako da Tramp može izjaviti da njegova zemlja više ne može biti “odgovorna za celi svet”. Ali, ova pretpostavka, osim što ju je teško argumentovati, za Venecuelu ne znači ništa. Zemlja trpi u svakom slučaju, koji god bio motiv Trampa.
Jednako trpe Iranci, Palestinci, Sirijci, Kurdi koje će sutra izdati, a s novom Afričkom doktrinom Trampa se odjednom vidi porast nasilja u zemljama u kojima stabilnost garantuju SAD i Francuska.
Tramp nikako da ode iz Sirije, koja je jednako teško morala da se nosi s Obaminom i sada s novom administracijom. “Stare” i “nove” američke političke snage Damasku ne znače ništa. Osim toga, Izrael sada dovlači vojsku na granične prelaze na okupiranom Golanu, jer je Netanjahu dobio garanciju da će ga večni saveznik štititi u svakom slučaju.
U tom smislu, odgovor na pitanje hoće li svetu laknuti sa drugačijom Amerikom, one koja će se pojaviti na ruševinama sadašnje, nije lako dati.
(logicno.com)
