Miršajmer: Rusija steže obruč – Ukrajini preti ekonomski i vojni udar ogromnih razmera

U razgovoru objavljenom na YouTube-u, američki politikolog Džon Miršajmer i voditelj Deni razmatrali su stanje ukrajinskih snaga, odnos ljudstva i naoružanja na frontu, rusku kampanju udara, probleme ukrajinske logistike i protivrečne signale koji stižu iz Kijeva i Vašingtona.

Miršajmer je ocenio da se položaj Ukrajine ne može razumeti samo kroz logistiku, već da su u ratu iscrpljivanja presudni broj i kvalitet vojnika, odnos gubitaka i sposobnost zaraćenih strana da te gubitke nadoknađuju.

Rusija, prema njegovoj proceni, ima između četiri i pet puta veću populaciju od Ukrajine, dok bi odnos ljudstva neposredno na frontu mogao da bude približno tri prema jedan u korist ruske strane. Miršajmer je naglasio da je teško doći do pouzdanih brojki i dodao da bi čak i odnos dva prema jedan predstavljao veoma ozbiljan problem za Kijev.

Kao dodatni pokazatelj problema sa ljudstvom naveo je podatke koje je pripisao ukrajinskom ministru odbrane: oko dva miliona ljudi izbegava mobilizaciju, dok se broj pripadnika ukrajinskih snaga koji su samovoljno napustili jedinice procenjuje na približno 200.000.

Kombinacija brojčane inferiornosti, izbegavanja mobilizacije i napuštanja jedinica, smatra Miršajmer, dovodi ukrajinske snage u izuzetno težak položaj.

Drugi veliki problem vidi u industrijskoj osnovi zaraćenih strana. Rusija, kako je rekao, raspolaže snažnom vojnoindustrijskom bazom, dok Ukrajina nema kapacitete da u velikim količinama proizvodi potrebno naoružanje.

Miršajmer tvrdi da ni evropske zemlje ni Sjedinjene Države trenutno nemaju industrijsku bazu sposobnu da količinski parira onome što mogu da proizvedu Rusija, a prema njegovoj oceni i Kina. Zbog toga su ukrajinske snage tokom velikog dela sukoba bile brojčano slabije ne samo u ljudstvu već i u naoružanju.

Posebno sporno pitanje u razgovoru bio je odnos gubitaka. Na pitanje kako procenjuje stvarne brojke, s obzirom na potpuno suprotne tvrdnje dve strane, Miršajmer je rekao da bi njegova procena bila približno dva prema jedan na štetu Ukrajine.

Pretpostavio je da je poginulo oko 350.000 ruskih vojnika i više od milion ukrajinskih, uz napomenu da bi ukrajinski broj mogao biti i veći. Te brojke izneo je kao sopstvenu procenu, a ne kao potvrđene podatke.

Miršajmer je odbacio tvrdnje prema kojima Rusija trpi znatno veće gubitke. Kao jedan od razloga naveo je ulogu artiljerije, tvrdeći da je Rusija tokom većeg dela rata imala između pet i deset puta veću artiljerijsku vatrenu moć.

Po njegovom mišljenju, teško je uskladiti takvu prednost sa tvrdnjom da ruska strana istovremeno trpi mnogo veće gubitke. Dronovi su, kako je dodao, u određenoj meri smanjili tu neravnotežu, ali artiljerija je naročito tokom prvih godina rata ostala jedan od najvažnijih uzroka gubitaka.

Kao još jedan argument pomenuo je razmene tela poginulih vojnika, tvrdeći da se u tim razmenama Ukrajini vraća znatno više tela nego Rusiji. Na osnovu toga procenjuje da će konačni bilans pokazati veće ukupne gubitke, a posebno veći broj poginulih, na ukrajinskoj strani.

Razgovor je potom prešao na ruske udare iz vazduha. Voditelj je ukazao na nedavne napade balističkim raketama i tvrdnju ukrajinske strane da tokom jednog od njih nijedna ruska raketa nije presretnuta. Miršajmer je odgovorio da je važnije posmatrati celokupnu neravnotežu sredstava kojima dve strane raspolažu.

Rusija, prema njegovim rečima, koristi balističke i krstareće rakete, dronove i veliki arsenal navođenih bombi, uključujući njihovu upotrebu protiv položaja na frontu i ciljeva u pozadini ukrajinskih snaga.

Ukrajina, nasuprot tome, ima veoma malo balističkih i krstarećih raketa i navođenih bombi, zbog čega se za udare duboko na ruskoj teritoriji u velikoj meri oslanja na dronove. Miršajmer je tu razliku opisao kao ogromnu neravnotežu u sposobnostima dve strane.

On smatra da je Rusija svojim arsenalom već nanela veliku štetu unutar Ukrajine, ali da ni to nije navelo Kijev da odustane od borbe. Zbog toga dovodi u pitanje ideju da bi ukrajinski napadi dronovima mogli da proizvedu suprotan efekat i nateraju Rusiju da odustane.

Po njegovoj proceni, ishod sukoba biće određen na bojnom polju, a ne kampanjom pojedinačnih udara duboko u protivničkoj teritoriji.

Upravo u tom kontekstu Miršajmer logistiku ponovo stavlja u prvi plan. Tvrdi da ruske snage koriste širok spektar vazdušnih sredstava za udare na ukrajinsku transportnu mrežu i benzinske stanice u istočnoj Ukrajini, dok su luke na Crnom moru, pre svega u Odesi, praktično zatvorene za funkciju koju su ranije imale.

Takvo stanje, prema njegovoj oceni, praktično pretvara Ukrajinu u zemlju bez funkcionalnog pomorskog izlaza za ključne tokove i može imati teške ekonomske posledice.

Istovremeno je otežan uvoz naoružanja preko Crnog mora i odeskih luka, dok oprema koja u zemlju stiže drugim pravcima mora da se prevozi železničkom i drumskom mrežom koju ruske snage kontinuirano gađaju. Zbog toga Miršajmer ukupnu logističku situaciju Ukrajine ocenjuje kao veoma nepovoljnu.

Voditelj je zatim pomenuo ukrajinske napade dronovima na ruskoj teritoriji, uključujući udar na plažu, ubistvo zeta jednog od komandanata ruskog ratnog vazduhoplovstva u Moskvi i pokušaj ubistva proizvođača dronova. Miršajmer je ocenio da napadi na civile ne mogu da oslabe podršku ruske javnosti ratu na način koji bi koristio Ukrajini.

Naprotiv, prema njegovom mišljenju, takvi napadi stvaraju efekat okupljanja stanovništva oko države i izazivaju bes. Ukoliko su meta civili koji borave na plaži, rekao je Miršajmer, rezultat neće biti okretanje prosečnog Rusa protiv rata, već upravo suprotan efekat. Zbog toga nije mogao da objasni kakvu političku korist Kijev očekuje od takvih akcija, uz mogućnost da predstavljaju izraz očaja.

Odbacio je i tvrdnje da ukrajinska kampanja dronovima proizvodi presudan negativan efekat unutar Rusije. Kao poređenje ponovo je naveo obim ruskih napada na Ukrajinu od početka rata: dronovima, balističkim i krstarećim raketama i navođenim bombama. Ako takav intenzitet udara nije naveo Ukrajinu na predaju, Miršajmer ne vidi osnovu za očekivanje da će znatno ograničeniji ukrajinski udari dovesti Rusiju do takvog ishoda.

Na pitanje o mogućnosti nove velike ruske kopnene ofanzive, Miršajmer je rekao da nema dovoljno informacija da bi o tome pouzdano govorio. Više pažnje, kako je naveo, posvećuje promenama na ukrajinskoj strani, uključujući smenu ministra odbrane i komandujućeg generala Sirskog.

Miršajmer je ocenio da je Sirski, uprkos izuzetno nepovoljnim okolnostima, dobro obavljao posao. Kao ograničenja sa kojima se suočavao naveo je rusku brojčanu nadmoć, teškoće sa mobilizacijom, obukom i dovođenjem novih vojnika na front, kao i problem samovoljnog napuštanja jedinica. Uprkos tome, smatra da je Sirski uspevao da uspori rusko napredovanje i da ga, na osnovu informacija kojima raspolaže, ne bi smenio.

Još manje smisla, prema njegovom mišljenju, ima istovremena promena komandujućeg generala i ministra odbrane usred rata u kojem se Ukrajina jedva održava. Miršajmer je rekao da bi takva odluka mogla imati smisla jedino kada bi postojao izuzetno sposoban general koji može radikalno da promeni tok rata, ali da ne vidi dokaze da je novi komandant takva ličnost.

Vraćajući se pitanju gubitaka, Miršajmer se osvrnuo na tvrdnje da ruske snage izvode frontalne napade i da njihovi komandanti olako žrtvuju veliki broj ljudi radi malih teritorijalnih dobitaka. On se sa tim nije složio, tvrdeći da ruska vojska zapravo nastupa oprezno, izbegava frontalne napade kada je moguće i pokušava da smanji sopstvene gubitke.

Nasuprot tome, podsetio je da su pojedini ukrajinski vojnici Sirskog nazivali „mesarom“, jer je, kako je objasnio, bio spreman da prihvati velike ljudske gubitke kako bi zaustavio ruske snage.

Miršajmer je istovremeno ponovio da smatra da je Sirski, u okolnostima u kojima se nalazio, radio veoma dobar posao. Činjenicu da nije čuo za ruskog komandanta sa sličnim nadimkom naveo je kao još jedan razlog zbog kojeg sumnja u zapadne procene o izuzetno visokim ruskim gubicima.

Na strateškom nivou, razgovor se usmerio na dve naizgled suprotstavljene poruke iz Kijeva. Voditelj je pomenuo izveštaj prema kojem je Zelenski početkom avgusta želeo završetak rata do kraja godine, odnosno do Božića, kroz dodatni pritisak na ruskog predsednika Vladimira Putina, udare dugog dometa i sankcije Evropske unije.

Drugi izveštaj govorio je o mogućnosti prekida vatre na kopnu i u vazduhu, zamrzavanju položaja na liniji dodira, pregovorima i obustavljanju međusobnih udara na energetsku infrastrukturu.

Miršajmer smatra da se iza tih protivrečnih poruka nalaze dva različita politička imperativa. Prvi je potreba ukrajskog rukovodstva da održava optimističnu sliku kako bi vojnici nastavili da se bore, stanovništvo ostalo uz vlast, a Zapad nastavio da pruža podršku.

On je u tom kontekstu rekao da svega oko 25 odsto ukrajinskog stanovništva želi nastavak rata, dok približno tri četvrtine želi njegovo okončanje. Zbog toga, smatra Miršajmer, Zelenski mora da održava pozitivnu javnu poruku i istovremeno uverava zapadne zemlje da Ukrajina ostaje vredna njihove podrške, pri čemu mu je naročito važno zadržavanje Sjedinjenih Država u sukobu.

Drugi imperativ proizlazi iz stanja na terenu. Miršajmer smatra da ukrajinsko rukovodstvo mora biti svesno da njegova vojska ne stoji dobro, da kampanja dronovima dugog dometa ima ograničene mogućnosti i da produžavanje rata pod postojećim okolnostima pogoršava položaj zemlje.

Prema njegovoj proceni, Ukrajina svakog meseca gubi dodatnu teritoriju, dok ruska kampanja iz vazduha postaje sve intenzivnija. Zato veruje da Zelenski ima snažan podsticaj da do sporazuma dođe pre nego što se situacija dodatno pogorša.

Miršajmer je ocenio da upravo sudar potrebe za javnim optimizmom i potrebe da se rat okonča proizvodi dve međusobno suprotstavljene poruke iz Kijeva. Dodao je da spoljnim posmatračima nedostaju informacije o razgovorima iza zatvorenih vrata, zbog čega je teško utvrditi koja linija u datom trenutku odražava stvarne namere ukrajskog rukovodstva.

Sličnu nedoslednost sagovornici su uočili i u američkoj politici. Voditelj je podsetio da je američki državni sekretar Marko Rubio 3. juna pred Senatom izjavio da su Sjedinjene Države izabrale stranu u ratu, odnosno Ukrajinu, da nisu neutralni posrednik i da pokušavaju da joj pomognu da pobedi.

Oko 3. avgusta, približno dva meseca kasnije, Rubio je govorio o američkom nastojanju da se rat okonča i mogućnosti da se kroz nove okolnosti pronađe put ka njegovom završetku.

Miršajmer je ocenio da Rubio zapravo odražava promenljive stavove predsednika Donalda Trampa. Kao posledicu takvih poruka naveo je zaključak do kojeg, po njegovom mišljenju, dolaze strani lideri: da Sjedinjenim Državama nije moguće verovati. Rekao je da tako situaciju vide Rusi i Iranci, ali i Evropljani.

Još ozbiljnija posledica, prema Miršajmerovoj proceni, jeste mogućnost da strani lideri SAD počnu da doživljavaju kao opasnog i nepredvidivog aktera. On ne smatra verovatnim scenario u kojem bi američka politika dovela do globalne katastrofe, ali upozorava da postoji mogućnost izazivanja još jednog velikog rata pored dva sukoba o kojima su sagovornici govorili. Razlog vidi u nedostatku jasne i dosledne strategije.

Kao primer naveo je i Trampov pristup Ukrajini. Miršajmer je podsetio na predsednikova obećanja da će okončati rat, događaje u Enkoridžu i kasniji razvoj situacije, ocenjujući da je američka politika od tada menjala pravac. Tramp, prema njegovim rečima, nije uspeo da zaustavi sukob uprkos tome što je tome pridavao veliki značaj i nije se ni približio njegovom okončanju.

Miršajmer je taj neuspeh povezao sa načinom na koji se formuliše i sprovodi spoljna politika. Predsednik SAD, rekao je, mora sistematski da analizira probleme, okupi stručnjake različitih stavova i detaljno razmotri posledice pre nego što započne rat ili krene putem njegovog okončanja.

Kao poređenje naveo je administracije Džoa Bajdena, Baraka Obame, Džordža V. Buša i Bila Klintona. Miršajmer nije tvrdio da su njihovi spoljnopolitički potezi bili uspešni — naprotiv, rekao je da su pravile i veoma velike greške — ali je ocenio da su raspolagale aparatom za sistematsko proučavanje spoljnopolitičkih odluka i da su probleme analizirale pre delovanja. Prema njegovoj oceni, takav pristup sada izostaje.