Štimlje, decembar 1999. godine. „Mi smo ovde svi jednaki”, kaže Sadik Musliju i dodaje: „Zašto i u ostalim delovima Kosova ne može biti tako?”
Institut u Štimlju, bolnica za duševne bolesnike, u kojoj je Musliju te 1999. godine bio direktor, jedino je mesto u celoj južnoj srpskoj pokrajini gde Srbi i Albanci mogu mirno da žive u zajednici. Tog decembra 1999. u Institutu u Štimlju bilo je 316 bolesnika Srba, a u krilu zgrade gde su bila smeštena deca u dobi između dve i 12 godina bilo je 35 mališana srpske nacionalnosti.
[adsenseyu1]
„Nikada nije bilo isključivanja pacijenata na nacionalnoj osnovi, ni pre ovog rata, ni posle rata”, tvrdi dr Musliju. On je postao direktor Instituta u leto 1999. godine, a posle povlačenja srpskih snaga sa Kosova u Institutu je od celokupnog srpskog osoblja ostao samo jedan član.
Bolnica nije uništena u ratu, kao da su NATO avioni namerno štedeli ludnicu, ali su se borbe srpskih snaga i terorističke OVK odvijale nekoliko stotina metara od instituta. Nedaleko odatle, s druge strane brda, nalazi se selo Račak.
„Pacijenti su mnogo puta mogli da čuju pucnjavu”, ističe dr Musliju. On se borio da obnovi rad jedine bolnice za duševne bolesti na Kosovu, koja se nalazila u lošem stanju, uz nedostatak odgovarajuće opreme i praktično apsolutni nedostatak kvalifikovanog medicinskog kadra. Pacijenti su lutali unaokolo, jedna žena se jedva bosa probila kroz sneg dok nije ušla unutra. Na dečjem odeljenju pušila su deca, a među njima i jedan dečak kojem je voz odsekao obe noge.
Mlađa deca, koja imaju veliku potrebu za ljubavlju, jure ka direktoru i posetiocima samo da bi od njih izmamila zagrljaj. Među njima je i Sanela, sedmogodišnja devojčica koja od rođenja živi u Institutu jer je njena majka pacijent ove bolnice.
„Ona je sada uznemirena kao i ostali, ali nema kuda da ode”, kaže direktor. „Ali ona barem ima majku, većina ostale dece nema nikoga.” I nastavlja: „Otkako se rat završio, niko toj deci nije došao u posetu. Srbi verovatno ne smeju, a Albanci ko zna zašto ne dolaze. Nas smatraju za roditelje, a jedni druge za braću i sestre.”
Dvoje starijih pacijenata ručali su sa mlađima. Njihova deca otišla su u Srbiju, oni žele da se prema ovoj deci ponašaju kao da su njihova. Deca između sebe govore nekom kombinacijom srpskog i albanskog jezika, izgledaju prilično živahno, uprkos lošoj hrani i činjenici da nemaju igračke. Dečaka koji je pronašao komadić plastike svi su molili da i njima da taj komadić, da se i oni malo poigraju…
„Teško je duže održati njihovu pažnju, ali činimo sve da ih podučimo umetnosti, muzici i tehničkim predmetima”, priča direktor Musliju. Dobrotvorna organizacija za decu pogođenu ratom isporučuje institutu jednom nedeljno sveže voće, a napravili su im i igralište. Obećali su deci i zimsku odeću da bi mogla da se igraju napolju. Pored elementarnih stvari, kao što su hrana i veš-mašine, dr Musliju smatra da je najvažnije, kako za decu, tako i za odrasle u Institutu, da se obezbedi veći broj profesionalno osposobljenog osoblja.
„Do ovog decembra 1999. ja sam bio jedini lekar ovde, onda je došao još jedan. Bez obzira na to, ja sam i dalje jedini lekar specijalista za duševne bolesti na Kosovu”, ističe.
„Znate, pre rata 80 od ukupno 110 članova osoblja instituta bili su Srbi i za njih je sada teško naći zamenu. Ovoj bolnici je potrebno barem osam lekara i tri ili četiri specijaliste za psihijatriju. Ne možemo da dovedemo ljude da rade ovde ako ne možemo da im obezbedimo siguran smeštaj i sigurnu platu. Ne možemo da primimo ni nove pacijente, koji stalno dolaze pred kapiju instituta, nemamo odgovarajuće uslove ni za ove koji su sada kod nas. Kada sam pre 16 godina došao ovde da radim, mogli smo da brinemo o 440 ljudi, uključujući i 70 dece”, kaže direktor Musliju.
Bolnica u Štimlju izgledala je tog decembra 1999. godine kao poslednje utočište od ludila koje je vladalo oko nje. Šta se promenilo u ovih proteklih 20 godina? Broj zahteva za psihijatrijsku pomoć u ovoj bolnici u međuvremenu je mogao samo da raste, s obzirom na ratne traume koje su pretrpeli mnogi ljudi na Kosovu. No, budućnost psihijatrijske bolnice u Štimlju vrlo je neizvesna, uostalom, kao i budućnost kosovske kvazidržavnosti.
„Ovo je humanitarna institucija, jedino o čemu mogu da mislim jesu ljudi pod mojim nadzorom”, rekao je u decembru 1999. direktor Instituta dr Musliju.
Ludnica na Kosovu, dakle. Da li je to jedino mesto gde u miru mogu zajedno da žive Srbi i Albanci? I dr Musliju, koji je te 1999. godine bio jedini lekar specijalista za duševne bolesti na Kosovu. I koji je tada pod nadzorom imao 316 pacijenata. Da li to objašnjava sve kasnije događaje, pa i ove najnovije? Odnosno, nagradno pitanje: pod čijim je sada nadzorom politička elita u Prištini?
Miroslav Lazanski (Politika.rs)
