Piše: Miroslav Lazanski
Šta bi bilo da je neko od pripadnika jedinice ROSU koja je intervenisala u Kosovskoj Mitrovici povukao obarač i otvorio vatru na okupljene Srbe?
Naravno, pod pretpostavkom da su imali bojevu municiju, jer onako nervoznima i smotanima, kako su izgledali, niko normalan takvu municiju ne bi ni dao.
No, kako je prostor južne srpske pokrajine odavno daleko od normalnosti, pitanje je šta bi se dalje događalo da je otvorena vatra i da je neko od prisutnih Srba i ubijen? Kakve bi reakcije bile Srba na severu Kosova, Prištine, Kfora i Beograda?
[adsenseyu1]
Srbi na severu Kosova ne samo da bi aktivirali sve sirene već bi se najverovatnije aktivirale i one snage samoodbrane koje nisu pod kontrolom Beograda, a kojima bi to bio trenutak izlaska iz senke i dokazivanja da su bili u pravu.
Priština bi, opet, procenjivala je li to taj trenutak da pokušaju da konačno vojno-policijski zauzmu sever Kosova, eliminišu projekat Zajednice srpskih opština i kompletiraju celu priču o svojoj nezavisnosti.
Kfor i Euleks bi diskretno bili na strani Prištine, držali bi se pasivno sve dok broj mrtvih eventualno ne bi prešao barem 20. Beograd bi procenjivao kuda idu stvari, je li reč o spontanom incidentu, ili je namera Prištine da potpuno zauzme sever Kosova.
Iako bismo mi morali da imamo takve informacije i procene barem sedam dana pre nego što se događaji i odigraju. Jer, kada krenu spontani događaji, vremena za analizu i nema, pošto je istorija prepuna „spontanih” događaja.
[adsenseyu4]
Beograd je već nekoliko puta naglasio da po sporazumu sa Kforom i NATO-om jedinice ROSU bez odobrenja lokalne samouprave, što znači Srba sa severa Kosova, ne mogu ulaziti niti boraviti na severu Kosova. Priština je sada taj sporazum zgazila bez ikakvih posledica po nju.
Pretpostavljam da je telefonski poziv iz Beograda predsednika Aleksandra Vučića naveo Prištinu da hitno povuče ROSU iz Kosovske Mitrovice.
Kada je u avgustu 1995. godine hrvatska vojska sa severozapada, a hrvatsko-muslimanska vojska sa juga bila pred Banjalukom, Slobodan Milošević je pozvao Ričarda Holbruka i saopštio mu da on politički ne može, da posle pada Knina, preživi i pad Banjaluke i da ako se ofanziva na Banjaluku nastavi onda vojska SR Jugoslavije ulazi u rat.
Holbruk je upozorenje ozbiljno shvatio, vrhovni komandant NATO-a general Džulvan je i pored zabrane letenja iznad BiH za srpske avione dozvolio poletanja i srpska avijacija s aerodroma Banjaluka uništila je hrvatske snage koje su već prelazile reku Unu na severozapadu i hrvatsko-muslimanske snage kod hidroelektrane „Bočac” na južnim prilazima Banjaluci. Banjaluka je tako i odbranjena. Amerikanci su tada shvatili da i Srbi imaju crvene linije.
To je bilo 1995, posle je došla agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. Sada je 2018. U pokrajini za koju je NATO vodio prvi rat u svojoj istoriji danas vlada kompletan haos, eksperiment koji se ne odvija dobro.
Jer, zahvaljujući Amerikancima reč Kosovo se završava slovom „a” prema albanskom, a ne prema srpskom pravopisu. No, to „a” označava i anarhiju.
Jasno je da je agresija NATO-a 1999. godine na odlučujući način rešila za sada u korist Albanaca srpsko-albansku borbu za ovu teritoriju.
Najmanje je pet značajnih razloga zašto je eksperiment „države Kosova”, bez presedana u lokalnoj primeni svetske vladavine, krenuo pogrešnim putem.
Prvo, teško bi se moglo zamisliti teže mesto za takav pokušaj. Nije u pitanju samo fizičko razaranje, reč je o socijalnom i psihološkom razaranju posle 1999. I struktura stanovnika, ne samo etnička, gradova na Kosovu se promenila.
Razjedinjenost, korupcija i neodgovornost lokalnih albanskih političara na Kosovu, sve je to dobro poznato zapadnim sponzorima Prištine.
Iako i Tači i Haradinaj pričaju o ljudskim pravima, toleranciji i stabilnosti, svi na Zapadu koji žele da znaju, dobro znaju da su to samo priče.
„Tači zamišlja da je novi Fidel Kastro”, izjavio je pre 15 godina novinar Baton Hadžiju. Osim vlade u Prištini postoji i druga, nezvanična vlada, koja kontroliše pare koje sa Zapada šalju na Kosovo albanski gastarbajteri.
Treći razlog haosa jeste i kontekst međunarodne situacije koji se dosta promenio od 1999. godine. Haos i složenost međunarodnog prisustva na Kosovu možda nama u Beogradu i nije tako vidljiv, ali to postoji.
Lokalni šefovi OVK sa ponosom ističu: „Mi balkanizujemo međunarodnu zajednicu”.
Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN kaže da je Kosovo pod suverenitetom SR Jugoslavije, ali i da će uživati značajnu autonomiju i samoupravu. Spoj devičanstva i materinstva.
Poslednje, ali ne i najmanje važno, haos vlada i zbog toga što svet zaista i ne želi da više bude na Kosovu. Svaka zemlja koja je poslala svoje vojnike u okviru snaga Kfora najvećim delom sama i plaća svoje troškove.
Svet, zapravo Zapad, polako se umara od problema koji se zove Kosovo. Tu i leži šansa Srbije da postigne rešenje koje odgovara našim nacionalnim i državnim interesima. Naravno, treba da jasno i nedvosmisleno kažemo šta je to naš državni i nacionalni interes na Kosovu.
Ako je to sever Kosova, onda sledeći upad jedinice ROSU ne sme ostati samo na verbalnim reakcijama Beograda. Kosovo i odnosi sa Rusijom jedini su aduti Srbije u odnosima sa Zapadom. Potrošimo li ih, imaćemo kao sledeći problem Rašku, posle možda i Vojvodinu. Pretkumanovska Srbija…
(Politika.rs)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
