Dok se na Bliskom istoku nastavljaju intenzivni diplomatski kontakti i pregovori o bezbednosnim pitanjima, u javnosti se pojavljuju nove tvrdnje o ulozi pojedinih država u regionalnim procesima.
Istovremeno, učesnici međunarodnih razgovora iznose različite procene o odnosima između vodećih svetskih sila, bezbednosnoj situaciji u Persijskom zalivu, stanju energetskog tržišta i političkim kretanjima u Sjedinjenim Američkim Državama i na Bliskom istoku.
U razgovoru objavljenom na kanalu Maria Naufala, vojni analitičar Leri Džonson ocenio je da je Pakistan u kratkom periodu prerastao u jednog od ključnih političkih aktera u regionu i da danas ima znatno veću ulogu u oblikovanju nove bezbednosne arhitekture Persijskog zaliva nego što se očekivalo pre samo nekoliko meseci.
Prema njegovim navodima, pakistanske obaveštajne službe došle su do informacija da su u Izraelu razmatrane mogućnosti izvođenja atentata na načelnika pakistanske vojske generala Asima Munira.
Džonson tvrdi da je Islamabad na vreme saznao za takve planove i preduzeo mere zaštite, zbog čega do eventualnog napada nije došlo.
Istovremeno je izneo procenu da bi eventualni pokušaj atentata najverovatnije bio izveden na teritoriji Pakistana kako bi odgovornost bila prebačena na neku lokalnu grupu ili političke protivnike vlasti.
Analitičar smatra da Pakistan raspolaže razvijenom međunarodnom obaveštajnom mrežom, navodeći da ta zemlja prikuplja informacije širom sveta, uključujući i zapadne prestonice.
Kao ilustraciju naveo je da su pripadnici pakistanske dijaspore prisutni na brojnim poslovima koji omogućavaju prikupljanje korisnih saznanja.
Posebnu pažnju posvetio je promeni odnosa između Pakistana i Irana. Iako su dve zemlje ranije imale nesuglasice, između ostalog i zbog konkurentskih infrastrukturnih projekata u lukama koje razvijaju Kina i Indija, Džonson tvrdi da je došlo do značajnog približavanja.
Prema njegovim rečima, pakistanske službe su, posle atentata na jednog od iranskih zvaničnika, Teheranu dostavile informacije o metodama koje se koriste za likvidacije visokih iranskih funkcionera, nakon čega, kako tvrdi, nije bilo novih atentata na visoke iranske lidere.
On ocenjuje da Pakistan danas aktivno povezuje Iran, Saudijsku Arabiju, Katar, Egipat i Tursku u pokušaju uspostavljanja novog regionalnog bezbednosnog sistema.
Kao primer navodi tvrdnju da je general Asim Munir razgovarao sa saudijskim prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom o mogućnosti da Saudijska Arabija garantuje 12 milijardi dolara namenjenih Iranu, dok je Katar izrazio spremnost da učestvuje u tom procesu.
Prema toj proceni, eventualno američko odmrzavanje sredstava više nije presudno za Teheran ukoliko finansijsku podršku obezbede zalivske monarhije.
Džonson kao važan događaj navodi i sastanak koji je u Kairu organizovao pakistanski ministar spoljnih poslova sa kolegama iz Egipta, Turske i Saudijske Arabije, ocenjujući da upravo te države predstavljaju temelje buduće bezbednosne arhitekture Persijskog zaliva.
Govoreći o Izraelu, analitičar tvrdi da ta država pojedine operacije može da planira i sprovodi bez prethodnog odobrenja Vašingtona.
Kao primer navodi raniji pokušaj napada na pregovarače Hamasa u Kataru, ocenjujući da Izrael u pojedinim slučajevima deluje samostalno, dok američke službe eventualno imaju saznanja o planovima, ali ih ne sprečavaju.
U razgovoru je razmatrana i mogućnost eventualnog angažovanja sirijskih snaga u Libanu. Povod su bili medijski navodi da izraelski bezbednosni vrh razmatra takav scenario zbog zabrinutosti da bi Damask mogao da interveniše posle izjava predsednika SAD Donalda Trampa.
Džonson smatra da je takva mogućnost trenutno nerealna jer sirijska vojska nema logističke kapacitete za izvođenje ozbiljne vojne operacije. On navodi da bi za takvu akciju bilo neophodno unapred organizovati baze, dopremanje goriva, municije, vode, hrane i rezervnih delova, kao i uspostaviti stabilne linije snabdevanja, što se ne može pripremiti za kratko vreme.
Dodaje da bi eventualne pripreme bile lako uočljive ruskim i kineskim obaveštajnim službama, koje bi informacije prosledile Iranu i Hezbolahu.
Veliki deo razgovora bio je posvećen Iranu i pregovorima sa Sjedinjenim Američkim Državama. Sagovornici ukazuju na razliku između izjava američkih i iranskih zvaničnika.
Iransko Ministarstvo spoljnih poslova poručilo je da iskustvo iz prethodnih decenija ne dozvoljava poverenje u američka obećanja i da će svaka buduća odluka biti donošena uz maksimalan oprez.
Istovremeno, Donald Tramp izjavio je da neće prihvatiti sporazum koji bi omogućio naplatu prolaza kroz Ormuški moreuz, naglašavajući da međunarodni plovni putevi moraju ostati otvoreni bez dodatnih taksi.
Sličan stav izneo je i državni sekretar Marko Rubio. Paralelno s tim, Iran i Oman razgovarali su o troškovima upravljanja moreuzom, dok je omansko Ministarstvo spoljnih poslova naknadno saopštilo da plovidba ostaje slobodna i bez tranzitnih naknada.
Dodatnu neizvesnost izazvale su različite poruke o ulozi Međunarodne agencije za atomsku energiju. Dok su američki zvaničnici i rukovodstvo agencije govorili o nastavku saradnje sa Iranom, Teheran je saopštio da ne planira da omogući pristup objektima koji su bili meta napada niti nuklearnom materijalu, ocenjujući da kontradiktorne izjave iz Vašingtona samo produbljuju međusobno nepoverenje.
Sagovornici su se osvrnuli i na stanje na energetskom tržištu. Prema njihovim navodima, deo tankera ponovo prolazi kroz Ormuški moreuz, ali veliki broj brodova i dalje ne ulazi u Persijski zaliv po nove količine nafte zbog straha od mogućeg obnavljanja sukoba.
Kao dodatni problem navode visoke troškove osiguranja, prisustvo potencijalnih mina i tehničko stanje velikog broja tankera koji su mesecima bili van upotrebe.
Džonson tvrdi da SAD raspolažu ograničenim zalihama sirove nafte pogodne za proizvodnju dizela i avionskog goriva. Pozivajući se na procene stručnjaka iz energetskog sektora, navodi da bi postojeće rezerve mogle biti dovoljne za približno dve sedmice, ističući da američke rafinerije nisu u dovoljnoj meri prilagođene preradi domaće lake nafte za proizvodnju tih derivata.
Na političkom planu razgovaralo se i o Libanu, gde su, prema navodima sagovornika, pregovori između Izraela i libanske vojske protekli u veoma napetoj atmosferi.
Libanska strana navodno je odbila izraelski predlog o uspostavljanju pilot-zona na područjima koja izraelska vojska nije zauzela, insistirajući da se prvo rešava pitanje teritorija koje su pod izraelskom kontrolom.
Pored toga, predstavnici libanske vojske odbili su zajedničko fotografisanje sa izraelskom delegacijom tokom sastanka u američkom Stejt departmentu.
Govoreći o Turskoj, Mario Naufal preneo je izjave Donalda Trampa da je od predsednika Redžepa Tajipa Erdogana zatražio da Turska ostane van rata sa Iranom i da je Ankara to prihvatila. Tramp je istovremeno Erdogana opisao kao snažnog saveznika u NATO-u i nagovestio mogućnost odluke koja bi mogla da zadovolji turske zahteve u vezi sa programom borbenih aviona F-35.
Američki potpredsednik Džej Di Vens izjavio je da administracija razmatra da li je Turska ispunila uslove propisane američkim zakonodavstvom za eventualni povratak u program F-35.
Džonson, međutim, smatra da je malo verovatno da će Ankara dobiti te avione zbog protivljenja proizraelskog lobija u SAD, uz ocenu da F-35 ima ozbiljne tehničke i logističke nedostatke, uključujući probleme sa isporukom radara zbog ograničenja u snabdevanju retkim mineralima iz Kine. Kao moguću alternativu navodi kupovinu borbenih aviona iz Rusije ili Kine.
U razgovoru su pomenute i izjave Erdogana, koji je optužio Izrael da svojim potezima ugrožava mir i stabilnost na Bliskom istoku. Džonson je, međutim, ocenio da će stvarni pokazatelj turske politike biti eventualna odluka Ankare da obustavi izvoz nafte prema Izraelu preko svoje teritorije.
Sagovornici su analizirali i političke promene u Sjedinjenim Američkim Državama. Posebno su izdvojeni rezultati demokratskih unutarstranačkih izbora u Njujorku, gde je više kandidata koje je podržao AIPAC izgubilo trke, što je predstavljeno kao pokazatelj promena u delu američkog političkog spektra.
Istovremeno je ocenjeno da se kritički stavovi prema politici Izraela sve češće pojavljuju i među uticajnim konzervativnim komentatorima i podkasterima.
Na kraju razgovora pomenuti su i navodi iz knjige dvojice novinara Njujork tajmsa, prema kojima je Donald Tramp tokom jednog telefonskog razgovora snažno pritiskao Benjamina Netanjahua da prihvati plan o prekidu sukoba u Gazi.
Džonson smatra da ti navodi ukazuju na moguće zahlađenje odnosa između Vašingtona i Tel Aviva, iako ostaje otvoreno pitanje ko je izneo detalje tog razgovora u javnost.
