Američki politikolog Džon Miršajmer ocenio je da se bezbednosna arhitektura Evrope nalazi u periodu dubokih promena, upozoravajući da bi smanjenje američkog vojnog prisustva na kontinentu moglo da otvori nova pitanja o ulozi Nemačke, budućnosti NATO-a i odnosima između Berlina i Moskve.
Govoreći o odnosima Rusije i Nemačke, Miršajmer je naveo da je posle Drugog svetskog rata nemačka bezbednost bila u velikoj meri podređena američkoj bezbednosnoj strategiji.
Prema njegovim rečima, upravo je američka uloga omogućavala da se posledice sukoba iz perioda od 1941. do 1945. godine delimično stave u drugi plan i da Moskva i Berlin održavaju funkcionalne odnose.
On smatra da se ta situacija menja jer Sjedinjene Države sve više pažnje usmeravaju na istočnu Aziju i rivalstvo sa Kinom, dok su istovremeno uključene u sukobe i krize na Bliskom istoku.
Zbog toga, rekao je Miršajmer, Vašington nastoji da veći deo odgovornosti za evropsku bezbednost prebaci na evropske države.
Takav razvoj događaja, prema njegovoj oceni, podstiče Nemačku da vodi samostalniju politiku i ozbiljnije razmatra jačanje sopstvenih vojnih kapaciteta.
Miršajmer je naveo da nemačko ponovno naoružavanje i veća nezavisnost u oblasti bezbednosti izazivaju zabrinutost u Rusiji, posebno u kontekstu rata u Ukrajini.
Prema njegovim rečima, odnos SAD i Evrope prolazi kroz fundamentalnu transformaciju. On je podsetio da je posle Hladnog rata NATO ostao netaknut, dok su američke snage nastavile da garantuju bezbednost evropskim saveznicima, uključujući Nemačku. Taj model, ocenio je, postepeno slabi.
Miršajmer je upozorio da bi situacija u kojoj Nemačka sve više samostalno obezbeđuje sopstvenu bezbednost mogla da izazove zabrinutost ne samo u Rusiji već i u Francuskoj i Velikoj Britaniji.
Podsetio je da su tokom dva svetska rata protiv Nemačke ratovale ne samo Rusija i Sovjetski Savez, već i Francuska, Velika Britanija i Sjedinjene Države.
Posebno je izdvojio mogućnost da Berlin u budućnosti razmatra razvoj nuklearnog odvraćanja. Ukoliko bi Nemačka bez američkog bezbednosnog kišobrana počela da razmišlja o nuklearnom oružju, posledice bi, prema njegovim rečima, bile dalekosežne za čitavu Evropu.
U nastavku rasprave Miršajmer je upozorio da oštra retorika prema Nemačkoj može da proizvede suprotan efekat i dodatno podstakne nemačke strahove od Rusije.
Naveo je da dobro razume istorijska iskustva Sovjetskog Saveza tokom Drugog svetskog rata i razmere nemačkih zločina na istočnom frontu, ali je istakao da je važno izbeći pristup koji savremenu Nemačku posmatra kroz prizmu Trećeg rajha.
On je ocenio da Rusija ima legitiman interes da obnovi sistem odvraćanja, ali je upozorio da takav proces ne sme da dovede do širenja percepcije da određene države predstavljaju trajnu i nepromenljivu pretnju.
Miršajmer je zatim povezao raspravu o Nemačkoj sa načinom na koji se u zapadnim državama često govori o Rusiji. Podsetio je da je ranije tvrdio da su širenje NATO-a, širenje Evropske unije i obojene revolucije bili glavni uzroci rata u Ukrajini, dok većina zapadnih političara i javnosti odgovornost pripisuje Moskvi.
Prema njegovim rečima, u mnogim zapadnim zemljama, posebno u istočnoj Evropi, prisutno je uverenje da su Rusi po prirodi agresivni. Takvo objašnjenje nazvao je „esencijalističkim“ pristupom i ocenio da ne može da objasni uzroke rata u Ukrajini.
On smatra da je pogrešno i Nemce predstavljati kao narod koji je po prirodi agresivan. Miršajmer je naglasio da Nemačka iz perioda između 1933. i 1945. godine nije isto što i današnja Nemačka, podsećajući da ni Nemačka iz vremena Ota fon Bizmarka nije bila ista kao Hitlerova država.
Prema njegovoj oceni, opasnost nastaje kada obe strane počnu da posmatraju jedna drugu kroz prizmu urođene agresivnosti. Ako u Nemačkoj jača uverenje da su Rusi prirodni agresori, a u Rusiji da su Nemci trajna pretnja, mogućnost budućih kriza i sukoba postaje veća.
Miršajmer je istakao da Rusija treba da razvija odnose sa državama poput Kine i Indije, ali da ne može da zanemari Evropu zbog njene neposredne geografske blizine. Dodao je da će rat u Ukrajini jednog dana biti završen, ali da ne očekuje miran završetak procesa.
On veruje da će Rusija ostvariti ono što je nazvao „ružnom pobedom“, dok će Istočna Evropa ostati nestabilan region još dugo nakon završetka sukoba.
Zbog toga će, smatra Miršajmer, Moskva morati da nastavi da posvećuje veliku pažnju događajima u istočnoj Evropi, uz procenu da rizik od novih kriza i sukoba neće nestati završetkom rata u Ukrajini.
