Podrška ruskih građana Putinovom oponentu i sposobnost zapadnih specijalnih službi da utiču na obaranje neprijateljskih režima pokazuju da uobičajeni metod uličnog pritiska nije delotvoran u Rusiji
Alekseja Navaljnog na zapadu nazivaju liderom opozicije, glavnim ruskim opozicionarom ili glavnim kritičarem Vladimira Putina. U Rusiji pre njegovog imena obavezno dodaju bloger – čime njegov opozicioni uticaj svode na internet mreže i dodeljuju mu autoritet savremenih samoproglašenih gurua koji pokušavaju da nametnu neka pravila u oblačenju i življenju.
Da li je Navaljni zaista glavni ruski opozicionar, kako ga nazivaju zapadni mediji? Kako je izgubio snagu svog javnog predstavljanja i uticaja i šta je sve doprinelo gašenju njegove zvezde?
Činjenica da Navaljni ima dug opozicioni staž (pojavio se 2008. vodeći blog) pokazuje da nešto u tom mehanizmu ne funkcioniše kako treba: ili je zalogaj preveliki ili su usta koja bi trebalo da progutaju Putinovu vlast premala.
Ruska nevladina istraživačka agencija „Levada” u istraživanju javnog mnjenja krajem decembra prošle godine, kroz pitanje „kojim političarima verujete, a kojima ne”, došla je do rezultata koji se ponavljaju: Navaljni ima negativan rejting, dok istovremeno nivo poverenja u njega nije visok.
Činjenica je da ga mnogi znaju, prepoznatljiv je, ali njegova preovlađujuća ocena je u visokom procentu negativna. To, međutim, ne negira činjenicu da ljudi imaju pozitivan stav prema njegovim aktivnostima.
Mnogi od onih koji imaju negativan stav prema njemu – imaju pozitivan stav prema samim akcijama koje su usredsređene na otkrivanje korupcije u sistemu vlasti i spremni su da kažu da Navaljni radi koristan posao.
Avgustovski incident u avionu nije prvi pokušaj „trovanja” Navaljnog. Njegova portparolka je 2019. rekla da je iz pritvora u koji je odveden zbog organizovanja protesta prebačen u bolnicu posle alergijske reakcije na koži koja je verovatno nastala zbog izloženosti nekim hemijskim supstancama.
Četiri meseca posle najnovijeg incidenta, 61 odsto anketiranih je „nešto čulo” o tome, a 17 odsto pažljivo prati razvoj situacije. Među anketiranima 30 odsto Rusa smatra da je trovanje inscenirano, 19 odsto misli da je to „provokacija zapadnih specijalnih službi”, a 15 odsto je odgovorilo da je reč o „pokušaju vlasti da eliminiše političkog protivnika”.
„Levadino” istraživanje pokazuje da što su ljudi stariji to manje veruju u pokušaj vlasti da eliminiše Navaljnog. Pritom uverenja snažno zavise od starosti ispitanika, kanala dobijanja informacija i stava prema vlastima. Dakle, predstavnici starije generacije koji se informišu preko televizije i veruju tim vestima, kao i pristalice vlasti, generalno smatraju da je incident inscenacija i provokacija političkog zapada. Mladi ljudi, aktivni korisnici interneta i kritičari vlasti, smatraju da je mnogo verovatnije da je ruska vlast kriva za trovanje.
Uzimajući u obzir višedecenijske učinke „glavnog ruskog opozicionara” postavlja se pitanje da li se zaista istinitom može smatrati tvrdnja njemu naklonjenih medija da je najnovije hapšenje Navaljnog pokazalo da je „diktatora” obuzela histerija, da gubi živce i pokazuje koliko je njegovo prisustvo u Rusiji nepoželjno.
Podrška ruskih građana Navljanom i sposobnost zapadnih specijalnih službi da utiču na obaranje neprijateljskih režima pokazuju da uobičajeni metod uličnog pritiska nije delotvoran u Rusiji. Sada je očigledno da se prešlo na kombinaciju pojačavanja spoljnjeg političkog pritiska i umanjenja aktivne uloge samog opozicionara koji je obeležen negativnim poenima.
Hapšenje Navaljnog, uostalom kao i samo „trovanje”, više odgovara službama koje imaju kontakt s njim, kako su tu vrstu uticaja opisali ruski zvaničnici, nego što donosi bilo kakvu korist Kremlju.
Pre će biti da su Navaljnog u zatvor posredno „spremili” oni koji su ga poslali u Moskvu. Ako je u Rusiji išta konstanta, to je izvesnost da će neko biti uhapšen ako, recimo, organizuje skup koji nije odobren. Ako se protiv njega još vode i drugi procesi – adresa sa stalnim boravkom mu je obezbeđena.
Ovakvim pristupom vlasti su Navaljnog već lišile mogućnosti da se kandiduje na izborima – jer je sudski kažnjavan, a pre toga su ugasile njegov potencijal da zavlada moskovskim ulicama konstantnim hapšenjima i činjenicom da nije imao harizmu nekih prethodnih opozicionara. Tako se pokazalo da scenario obojenih revolucija u bivšim sovjetskim republikama koji je dovodio do smene vlasti – u Moskvi ne radi.
Protesti iz 2012. teško se mogu ponoviti u Moskvi. Viđeni su prošle godine u nekim udaljenim regionima i što je neobično i potencijalno opasno za vlast – snagu im daju neobični povodi: namera vlasti da gradi crkvu u parku, skladišti otpad u blizini nekog grada na dalekom istoku ili uhapsi guvernera za koga demonstranti kažu da možda jeste potkradao državu, ali je svojim sugrađanima obezbeđivao zaposlenje.
U ovakvim situacijama vlast je prepoznala problem i gotovo svake nedelje stižu vesti da je neki guverner ili dao ostavku ili da je smenjen. Opozicija je prošle godine na lokalnim i regionalnim izborima ostvarila izvestan pomak „pametnim glasanjem”, kada su građani nezadovoljni neefikasnom vlašću Jedinstvene Rusije pozivani da glasaju za jednog opozicionog kandidata. U očekivanju ovogodišnjih izbora za Dumu, onima koji bi da vide Putinov politički kraj, Navaljni je korisniji u zatvoru ili bolničkom krevetu.
Biljana Mitrinović (Politika.rs)
