Cilj „žutih prsluka“ je dugoročan, strateški, geopolitičkog karaktera, to je pokušaj da se uobličavanjem sasvim nove spoljne politike uspostavi „unija evropskih naroda“ a ne „narod Evropske unije“.
Prema izveštaju američkih novinara, 13. oktobra 1960. godine na zasedanju Generalne skupštine UN Nikita Hruščov je izuo cipelu, preteći mahao ka delegaciji Filipina, a zatim počeo da istom tom cipelom lupa po stolu. Tako je protestovao zbog optužbi Filipinaca da je „Sovjetski Savez progutao Istočnu Evropu“ i „lišio je političkih i ljudskih prava“.
[adsenseyu1]
Mnogo kasnije, kada već Sovjetskog Saveza nije bilo, ruske kolege su brojne ekstravagantne poteze Hruščova pripisivali njegovoj sklonosti ka čašici. Zašto bi inače lider jedne od dve supersile, jedan od dva najmoćnija čoveka na planeti u tom trenutku, imao potrebu da tako odgovara delegaciji Filipina?
Koliko alkohol otupljuje moć rasuđivanja najbolje je opisao Ivo Andrić, u antologijskim pripovetkama o pojedinim predstavnicima austrougarske kolonijalne uprave u BiH. Nikakve tu razboritosti nije moglo biti, racionalnosti još manje, pa su i odluke proizvele dugoročne posledice.
Odluka Hruščova zbog koje svi u Evropi trenutno trpe, jeste dodeljivanje Krima Ukrajinskoj SSR 19. februara 1954. godine. I da ne nabrajamo dalje.
Da se vratimo u današnje vreme i na političara koji po mnogo čemu podseća na Hruščova: predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera. Sklon ispadima i brojnim skandalima, upravo je na početku samita šefova država-članica EU „protresao“ kosu službenicama, koje su postiđene pred njim bežale, stigavši do Tereze Mej, kojoj je prebacio da je „nebulozna“. Što je sinonim za: budalu, ludaču, glupaču, idiota… Na engleskom to mnogo gore zvuči nego na srpskom. Mejova se s razlogom naljutila, nastao je skandal o kom se već uveliko priča.
Junker sasvim sigurno nije ni shvatio šta je uradio. On je samo protestovao zbog „bregzita“. Po običaju, družio se sa čašicom, nema kod njega već odavno razboritosti i racionalnosti. Da ih ima, razgovori u Briselu bi počeli sa prvom tačkom dnevnog reda, koja bi glasila: protesti u Parizu!
Jer, teško se može pronaći pokret koji je toliko uzdrmao Evropu još od pada Berlinskog zida. Zahtevi „žutih prsluka“ nemaju veze sa socijalom. To je samo uzgredna stvar. Povećavanje akciza na naftne derivate je bio povod. Na to se nadovezao i zahtev za povećavanje minimalne cene rada, ali su ključni ciljevi ipak politički, ili — geopolitički.
Ono što „žuti prsluci“ traže, a tiče se socijalne politike i poreskog sistema u Francuskoj, možda se može rešiti u kratkom roku. Ne demonstrira Pariz zbog „više besplatnog parkiranja u gradskim sredinama“, kako su naveli u tački 15. njihovog manifesta. Uprkos Makronovom jadikovanju da se „za nekoliko meseci ne mogu rešiti problemi nagomilavani četrdeset godina“. Publici u Srbiji ovo deluje poznato. Mada je istina da se „naš Makron“ ne vraća toliko daleko u prošlost, već najdalje do 2012. godine. Međutim, ono što su geopolitički zahtevi ne da se ne može rešiti u kratkom roku, već će do te mere preoblikovati Evropu, da to sa današnjom EU neće imati nikakve veze.
Ključni zahtevi tiču se „vraćanja Francuske narodu“, resuverenizacije države i ograničavanja uticaja multinacionalnih korporacija, transnacionalnih banaka i naddržavne birokratije. To će se postići hitnim izlaskom iz EU i NATO-a, kao i sasvim novim spoljnopolitičkim pozicioniranjem zemlje.
Deo kolega iz Francuske, naklonjenih da li Makornu da li EU — svejedno, pokazuje sklonost da u zahtevu koji glasi „okončati pljačku afričkih zemalja gde se govori francuski“ pronađu sklonost ka težnji da demonstranti rašire uticaj ka francuskim državljanim afričkog porekla. Ipak, duh proklamovane protestne note je sasvim drugačiji, on se više tiče geopolitike i dugoročnih ciljeva, a manje kratkoročnog uspeha demonstracija.
„Žuti prsluci“ su na stanovištu da državne institucije Francuske pomažu pljačkanje Afrike, što nije moralno, ali je za već pomenute naddržavne i multinacionalne korporacije i te kako korisno. Još je Karl Marks pravilno konstatovao: „Ne postoji zločin koji kapitalizam neće počiniti za tri odsto profita“.
[adsenseyu1]
U državama subsaharske Afrike, naročito onim bogatim energentima, profiti su poslednje dve decenije i po 800 odsto. Na godišnjem nivou! Čitaoci u Evropi teško da mogu zamisliti šta sve pojedini kapitalisti zarad tog profita čine. Ekvatorijalna Gvineja je po mnogo čemu postala najbrutalniji primer. Posledice su jasne: afrički frankofonci se masovno i radikalno okreću protiv Francuske. Protiv nekih, za njih imaginarnih struktura, korporacija i klubova bankara, teško mogu reagovati. Protiv Francuza i Francuske mogu.
Zašto bi Francuzi, jednako kao i drugi na svetu zabavljeni rešavanjem egzistencijalnih problema, bili predmet mržnje tog istog sveta? Zašto bi trpeli stalne terorističke akte? Zašto bi stradali zbog toga? Zbog čijih interesa? Čije zarade? U osnovi, za „žute prsluke“ očigledna je povezanost između članstva u NATO-u i EU, sa organizovanom pljačkom širom sveta koja se u njihovo ime sprovodi. Domaći političari su ili nemoćni pred naddržavnim strukturama ili se iza njih kriju. Svejedno, rezultat je identičan.
Cilj „žutih prsluka“ je dugoročan, strateški, geopolitičkog karaktera, to je pokušaj da se uobličavanjem sasvim nove spoljne politike uspostavi „unija evropskih naroda“ a ne „narod Evropske unije“. Da se sistematičnije, osetljivije i sa više takta odnosima prema neposrednom evropskom okruženju, prema Africi i zapadnoj Aziji.
Tako će biti bezbedniji. Bolje će štititi evropske interese. Za to im ne treba NATO, ne trebaju im ratovi u Iraku, Libiji i Siriji. Nije im zbog toga trebala ni agresija na Jugoslaviju. A ne treba im ni ovakva EU čiji najbolji mogući simbol jeste Žan-Klod Junker.
„Žuti prsluci“ su zato kamen koji je pokrenuo lavinu. Kao što su stalni tihi protesti Čeha pokretali lavinu u Istočnom bloku. Hruščov to ništa nije razumeo. Njegov naslednik je čak jedared ismevao herojstvo Jana Palaha. Svi znamo kako se završilo. Zato se može pretpostaviti kako će se završiti sukob između „žutih prsluka“ i Junkera. U Briselu to pokušavaju da ignorišu, prave se da kanda ne razumeju. Ali ih to neće spasti. Kao što ni Hruščova nije spaslo lupanje cipelom po govornici.
Vreme Junkera je prošlo. Vreme „žutih prsluka“ tek dolazi.
Dušan Proroković
